Ne smatram da sam pesimista. Sebe više vidim kao zakletog optimistu sa realistom u sebi. Taj realista izađe na videlo kad se okrenem oko sebe i vidim kako se ponašamo, kako umemo da mrzimo, kako gajimo decu, kako se odnosimo prema prirodi, i pomislim… Odosmo svi u kurac. A onda, niotkuda zareži optimista iz mene i natera me da sebi izgovorim naglas – Ljubav će nas sve spasiti.
Ljubav je ono kad ne gubiš veru u dobrotu neznanaca iako su te znanci povređivali, kad ne prestaješ da daješ sve od sebe čak i onda kad posumnjaš da si sve izgubio, kad puštaš svoju svetlost u najmračnijim trenucima da obasjava put čak i slepima. Ljubav je ono kad iako imaš kuću, svoju nomadsku dušu jedino uspevaš da skrasiš u domu koji sagradiš u drugim ljudima. Ljubav je ono kad ne pitaš ko, kako i zašto nego se samo daješ bez bojazni da će te neko zloupotrebiti jer ljubav je obnovljiv vid energije. Kada bude nestalo vetra, mora i sunčeve svetlosti, tada ću se jedino zabrinuti da možda ni ljubavi više neće biti.
Za sada, još uvek sa sigurnošću tvrdim da je ima. Svuda. Ona leži u razumevanju, požrtvovanosti, saosećajnosti, pa čak i prkosu i neustrašivosti. Ona je zametak, posađen u sve ljude još kada je spermatozoid probio membranu jajne ćelije i haploidan broj hromozoma prosuo u nju. Ljubav je čovekovo prirodno stanje, izmenjeno neprirodnim okolnostima. Ako ne znate kakve su to okolnosti pogledajte kroz prozor. Tamo se dižu zidovi oko srca a padaju ćuskije na glave, tamo se više ne razlikuje dobro od zla jer su najglasniji emotivni daltonisti, tamo se rže na nejake a klanja se besnima…
To se događa jer ste zaboravili da ljubav nije slepa, nego su vaše procene ljudi loše. Ljubav je vidovita, zna unapred. Ako mislite da vam sa nekim ljubav nije uspela, znajte da je onda nije ni bilo. Ljubav uvek uspe. Ko je daleko od očiju, nije daleko od srca jer ljubav nije merna jedinica za razdaljinu, nego jedinica građe i funkcije svih živih bica. Ne zna za daljine, blizine, širine. Samo za dubine. Samo oni praznih srca a punih stomaka kažu da se od ljubavi ne živi, zato im ne verujte. Ona daje život. Ne maže se na ’leba, već je ljubav baš taj hleb. I ako treba, radije ću umreti zbog praznog želuca ali sit od ljubavi, pa neka onda kažu bio je siromah koji ume da voli, nego bio je baksuz koji je voleo da pojede.
I kad nebesa budu počela da se urušavaju na glave, kada svi oni koji govore da je čovek čoveku vuk budu zaista počeli da na svakom koraku grizu te ruke koje ih hrane, i kada oni koji uzalud guraju svoje ruke u vatre ni za kog, budu počeli da vrište od opekotina, tada će nas prava snaga ljubavi naterati da dlanove dignemo ka univerzumu i protresemo ovaj Mlečni put da bismo ga očistili od govana. Do tad, grlite jače, ljubite strasnije, volite bezrezervnije, plačite glasnije, smejte se histeričnije, vodite ljubav perverznije i nikad, ali nikad, ne zaboravite da je svaki Čovek, makar i bio loš – Ljubav, koja još uvek nije naučila kako da voli.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Podeli:
Ovaj post je dostupan i na: енглески
12 comments
Bogdan, moj obozavani lik!! Sjajan tekst, kao i uvek do sada!! <3
Uverena sam da je ljubav spas i da ne postoji ništa važnije na svetu. Drago mi je da mlad čovek u ovom neljubavnom vremenu piše o ljubavi kao o suštastvenosti. I ne, nisam pristrasna! KSM
moj praznik
Potresno otrežnjujuće…
Doktore, svaka čast!
Ljubav je nesto naj uzvisenije ,ljubav je iznad svega ,jubav je zivot polako nestaje ljubav i smisao zivota
“…Ljubav je ono kad ne pitaš ko, kako i zašto nego se samo daješ bez bojazni da će te neko zloupotrebiti jer ljubav je obnovljiv vid energije. Kada bude nestalo vetra, mora i sunčeve sletlosti, tada ću se jedino zabrinuti da možda ni ljubavi više neće biti…Za sada, još uvek sa sigurnošću tvrdim da je ima. Svuda. Ona leži u razumevanju, požrtvovanosti, saosećajnosti, pa čak i prkosu i neustrašivosti…Ako mislite da vam sa nekim ljubav nije uspela, znajte da je onda nije ni bilo…. Do tad, grlite jače, ljubite strasnije, volite bezrezervnije, plačite glasnije, smejte se histeričnije, vodite ljubav…”
Ljubav je subjektivni osjecaj, a znati voljeti je zapravo umjeti pokazivati ljubav prema SVEMU koliko god malo, vazno ili nevazno bilo. Ljubav se ne veze samo za covjeka, ona se osjeca i pruza svim zivim bicima, ponekada i stvarima (slikama koje nam znace, sitnicama koje pokupimo sa plaze, iz pustinje, sa kampovanja)… Ljubav je zapravo pozitivna vibracija, energija koju pruzamo sebi i drugima…
Мањка нам људскост, количина емпатије… нешто мањка уопште у свима нама… таворећи животаримо, док живимо у времену и свету где је срамота да се стидиш, кајеш, не смеш рећи да си погрешио, ма не постоји елементарна људскост на сваком нивоу усвакодневном животу, постоји само свеопшта грабеж , свеопште пасивношиЗофренично стање у коме свако мора да је први, најбољи, најјачи, најблиставији, најумнији… само Ја у суперлативу, да се оголи, покаже, шокира, да се од неЧег што нас ко људска бића одваја од “водоземаца и разнијех живуњки” што више подсмехне, што више подјебе, што боље шутне, зарије дубље нож у леђа… па се онда самовеличамо, пуни смо себе оно као без предрасуда а у ствари препуни фалинки и мана било које врсте…
Јел его овог 21 века та битна ставка, јел нарцисоидност са комплексима како Едипа тако и Електре, па са свим осталим вишим/нижим вредностима, оно што ће нас ко људе чинити??!
Јел љубав та патетика коју треба превазићи ко и свест, разум и избор?!
Немогу се отети утиску пронографисању живота, трафинг нам је свакодневица на коју смо се свикли ко да је нормала, ал зато, једна ружа, ил’ оно фамозно једно “Хвала” и једно “Изволте”, нас баца у несвест и подсмешљивом осмехивању, с питањем “јел с овим свеуреду”, a да неспомињем љубав, која је у овом модернистичком времену постала само једнакост за новац, једнакост за оно најниже и најнељудскије а требала би бити најузвишеније!
хммм мислим да смо оног дана када смо међуножја ставили у излог изгубили достојанство вредно човечијем имену….
[…] Извор: https://blog17dan.wordpress.com/ […]
Možda je ipak najlakše govoriti pozitivno o ljubavi punog stomaka. Pogotovo od strane muškog pola, još uvek , iako naočigled ne, povlađenog. Iz ugla XX jedinke, koja će u jednom momentu svog života, nadam se, biti 9 meseci sprečena da privređuje i moraće da se moli Bogu da se ljubavna pisma pretvore u pelene a ruže u kupku za bebe. Hoću parče tog hleba koji si naveo, i hoću da mi bude dovoljno da preživim. Neću da budem samo Kosovka devojka, već i ona i ratnik i neću da mi to što želim uskrati pravo na ljubav. Zato što neću da se Klara Cetkin obrće u grobu , ostajem bez ljubavi. Zašto ? Zato što mi u biohemijskim analizama testosteron skače van referentnih vrednosti usled nedostatka XY jedinke sa dovoljnom količinom istog. Pošto je naglašeno da je zabranjeno psovanje u komentarima, volela bih da znam da si ti makar ovo pročitao : Poenta : zbog majkinih sinova razvismo muda, i još uvek tražimo nekog ko će pored ljubavi da pruži i pravu potporu za nabavljanje pravog hleba. Zašto moram da biram između testosterona i romantike? Zašto moram da biram između materijalnog i duhovnog? Zašto moram da biram između gladi i ljubavi? Ne postavljam ovo kao hipotetičko pitanje, već kao posledicu naučenog.
Ostani živ i zdrav i nadahnut, arhitekta.
Potpuno sam te dobro razumeo, a nadam se da si i ti mene shvatio .
Tako je dobro sto postojis.Bravo Blogdane !