Imam veliki problem sa vratima. I sa dupetima. A još više sa vratima koja su dupetima zatvorena. A pogotovo ako postoji mogućnost da ja svojim dupetom zatvorim tuđa vrata. Zauvek?!
Nalete paničnog straha imam od toga. Zamišljam ih od hrastovine, sa kvakom od kovanog gvožđa, da onako arhaično nepodmazana škripe toliko glasno da bude usnulu decu. Da iza njih med potocima teče, a razuzdane nimfe umaču prste u ušećerene zlatne slapove pa ih prinose do crvenim karminom nacrtanih usana. A nimfe mirišu na šanel. Među dojkama kriju čokoladne praline. A ja, gladan njihovih grudi i žedan njihove razuzdanosti.
Sve to mi još teže pada jer naivno verujem u njihovu pravičnost i doslednost, pa mi moje moguće izopštenje iz harema zvuči kao osuda na paklene krugove. Kao dete učiteljici, tako ja verujem njima dok me kritikuju jer šetam obuven po cirkonskoj rosi njihovih odaja. Sa njihove strane vrata nema mraka ni tmine. Uvek je sve jasno. Samo oči kad zatvorim saznam šta je mrak. A one me plaše da je upravo takav mrak, čak još modrije obojen, sa druge strane škripućih vrata.
One nemaju razumevanja za moju radoznalost. Hvatale su me par puta kako virim kroz ključaonicu. I onda me kaznile sladostrašćem. Kažu mi da sam nevaljao dečak. Šta to može da ima tamo što mi one ne mogu pružiti ovde? „Život bez vas…“ rekoh im. „Život koji nije na kilo, koji niko ne meri, život gde ljudi prde, podriguju i psuju. Život gde nema vrata koja dele, koja ne daju, koja osuđuju.“ Otelo mi se to sa usana, iako sam ih nespretno zadlanio odbema šakama. Beše kasno…
Gledale su me bez treptaja te njihove oči nevericom. Niz obraze skotrljaše im se po dve kocke šećera i padoše na ključne kosti. A i sami znate… Kad nimfe plaču vreme je da odete.
Kvaka je bila topla, zlatne boje. Preko ključaonice bio je navučen mali rebrasti poklopac koji se klatio, a koji sam ja ranije pomerao udesno dok sam gvirio kroz nju. Srce mi je tuklo kao tempirana bomba. Stegao sam ga međ vilice i pritisnuo kvaku ka tlu. Zaškripaše. Gurao sam ih a ona su postajala sve teža a kvaka vrelija. Škripe glasnije. Promenih ruku jer sam ovu gotovo ispeko. Zajaukah od vreline, al već bejah na drugoj strani. Međutim vrata se ne zatvaraju. Stoje ukopana a promaja vuče kao košava onim zubatima danima po Beogradu. Dlanovi bolni, beskorisni i žigosani. Sasvim nesvesno, zatekoh sebe naslonjenog leđima na vrata koja su se već skoro zatvorila. Tad mi sve beše jasno. Zatvorio sam ih dupetom…
Sada tako svetom hodam opečenih dlanova, bez sudbine u njima, bez linije života na njima. Rukujem se i krstim opečenih dlanova. Podsećaju me stalno na to šta sam imao a izgubio i gde sam bio a gde sam sada. Na ovoj strani nema nimfi, a ni pravičnosti. Ali nema više ni vrata koja mi bude radoznalost i bezobrazluk. Ovde sam samo ja. I nada. To je jedina stvar koja na ovoj strani postoji a tamo je nema. Nada u bolje sutra.
