Negde između prihvatanja situacije i nemanja izbora. Negde između „kasno je“ i „razumem te“. Tamo negde između žaljenja za nečim i sažaljevanja nekoga, odmah iza ponosa i samopoštovnja smrde ukradena i mrtva srca.
Ukradena pa bačena. Krali su ih srčani kleptomani. Oni što ih uzmu da vlasnik ne primeti, a posle ne znaju šta će sa njima pa ih prodaju budzašto kojekome. Leže tako užegla i presahla. Krčkaju se na vrelini bezosećajnosti. Trule beskorisna i nepulsirajuća.
Neka su pobačena pa bačena. Otrovana pesmom. Opoganjena parfemom. Ogađena šećerom. Oteta iz grudi ko nerođeno dete iz materice. Nespremna da odu iz tople utrobe svog gazde pištala su i plakala. Da dišu vazduh znala nisu. Da piju vodu znala nisu. Hodati svetom znala nisu. Izdahnu sama bačena u rupu. U masovnu grobnicu. Neoplakana. Neokađena. Neožaljenja. Bez pomena. Bez suze.
U tom posmrtnom ropcu začnu se iznova u tuđim grudima. Rode se ponovo. U što većem smradu i bolu skončaju to se iznedre lepša i veća. Ona su neuništiva. Iznova cvetaju kao nova proleća. Iznova pevaju kao skerletni feniksi. Kad u novim grudima stasaju vole jače nego ranije. Kucaju glasnije. Vode ljubav strasnije. Pumpaju krv brže kroz žile. Uživaju u ljubavnim tahikardijama. Ne znaju za kraj. Niti kraj zna za srca. Zato su večna, nedodirljiva i sveta.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Video za ovaj tekst:
2 comments
Bravo!
I za text i za muziku: 🙂
[…] ništa ne biva slučajno, pa ni način na koji sam dospela do njegovog sajta, pogotovo do teksta POSMRTNI OTKUCAJI, na njegovom sajtu sam našla dosta toga. Odgovore na svoja pitanja, potvrde za svoje stavove, […]