Ljudi Um

ODUSTAJANJE NIJE OPCIJA

Ponekad život stavlja na ispite ne da bismo učili nešto novo, već da bismo utvrdili gradivo. Da vidi da li zaista nešto znamo, ili nam samo laju usta da ne budu pusta. Da vidi kako nam u praksi ide ono o čemu teoretišemo. Ima dovoljno petičara, sada traži praktičare.

Ponekad se i ukurva, umota se u jagnjeću kožu, napuderiše šape, pa nam mekeće ispred vrata. Gladnima podmeće šarene laže samo da bi video da li su naučili da one ne smiruju glad, žedne poji rasolom da bi utvrdio da li su naučili kako da ne budu prevedeni preko vode. Onda nam pokazuje sve nijanse, senke i valere svoje bizarnosti, terajući tužne da se na sahranama zasmeju, a vesele da na svadbama zaplaču.

Jer život je čudo.

Ponekad, da bismo preživeli, tera nas da igramo ko Aska, da ćekajući ljubav pletemo ko Penelopa, da do unedogled dželatima šapućemo uspavanke ko Šeherezada, da za jedan udah slobodarskog vazduha bijemo robovske bitke ko Spartak, da godinama samo pogledima volimo uludo ko Petrarka i da zbog radoznalosti izgubimo obećani raj ko Adam.

E moj Živote, iako me tako dobro poznaješ, nešto si se prevario kada si sastavljao ovaj ispit za mene. Ne možeš ti da me daviš koliko dugo ja mogu da držim dah pod vodom. Ne možeš me već gladnog iznova izgladnjivati jer ja već odavno znam kako se preživljava na lebu i vodi. Koliko god se trudio, ne možeš mi više nauditi jer si mi najviše zla naneo onog decembarskog dana pre četrvt veka kad si me na ovo mesto doveo. Ali tad si mi i učinio najveću uslugu.

Ja sam već bio gladan, žedan, go, bos, bolestan i sam. Šta mi sada možeš? Misliš li da ćeš mi nauditi sa par izgubljenih prilika, sa nekoliko neprospavanih noći, sa par progutanih knedli pred strahom i sa ono malo promaje u novčaniku. Smešan si. Pa ja, da sam se uplašio od svega čime si na mene nasrtao, odustao bih pre nego što sam prohodao. Sada ti je dockan. Odškolovao si tvrdoglavog, sebi ravnog inadžiju.

Zato mi danas ne možeš ništa, jer je moj cilj viši od tvojih prepreka pa ga ne gubim iz vida, jer moja motivacija nije ništa materijalno čime ti vladaš već ljubav koju sam sakrio od tvoje prolaznosti duboko u sebi. Ne možeš mi ništa danas, niti ćeš ikada moći jer ja u bolje sutra toliko snažno verujem kao što slep čovek veruje da sunce postoji. Možda ga još uvek nismo videli, ali ga zato osećamo. Sija.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

8 Comments

  • Reply
    glasmanjine
    09/01/2016 at 13:01

    Svaka ti cast Bogdane. Toliko dobro pises da je milina citati tvoje objave. Neka si ti nama ziv i zdrav!

  • Reply
    Branka Savic Nieuwenhuijsen
    09/01/2016 at 13:08

    Mocno I toliko potrebno ponekad cuti da I drugi prolaze kroz unutrasnje borbe I previranja slicna nasim, licnim. Ovo me bas dodirnulo, iznutra. Hvala na inspiraciji u ovo sivo juanuarsko jutro.

  • Reply
    Aleksandra
    09/01/2016 at 13:20

    Strelčevi, rodjeni borci i optimiste! 😉

  • Reply
    Svetlana
    09/01/2016 at 13:32

    Predivno napisano i vrlo podsticajno. Svaka cast

  • Reply
    Radica
    11/01/2016 at 09:02

    Kada spoznamo Boziji mir i ljubav u sebi sve je lepo i blagotvorno i vecno,materijalno dode i prode sa namerom da nas nekim vrednostim nauci.Kad shvatimo da tu blagost imamo u sebi nista nas ne moze poljuljati jer ta snaga ljubavi za sve i svakog nam daje novu snagu uzdizanja

  • Reply
    Dijana Zmija
    13/02/2016 at 20:37

    U vreme kada nam seku krila gde god da pođemo, potreban nam je ovakav podsticaj

  • Reply
    kolumna76
    02/03/2016 at 12:10

    Koliko si ti divno stvorenje

  • Leave a Reply