Do desete godine savladavamo osnovne pojmove o okruženju kom živimo. Učimo da hodamo, govorimo, brojimo, pišemo i čitamo. Do dvadesete savladavamo osnove za preživljavanje u našem telu. Učimo da se nosimo sa hormonima, nagonima i telesnošću. Do tridesete ispunjavamo sve norme nametnute od strane društva i sistema. Polažemo prijemne, sakupljamo bodove, završavamo fakultete, javljamo se na konkurse, volontiramo, idemo na intervjue za posao.
Srbija je na prvi pogled jedno naopako mesto. Taj prvi pogled te drži toliko dugo da ti se godinama čini da je ista i na drugi i na treći i na peti pogled. Naopaka. Uvek ista i ništa se ne menja. Sve dok ne shvatiš da je potrebno da promeniš sopstvenu tačku gledišta na Srbiju, da bi ona na drugi pogled mogla da bude drugačija. Tačka gledišta mora biti drugačija, da bi ono što gledamo moglo da se menja. Nikad nije do onoga što posmatramo, već do nas šta vidimo.
Kad smo bili klinci pa tokom igranja žmurke svaki put kad umesto Đoke greškom zapljunemo Proku, cela ekipa drugara počela bi da nam peva „Pobrkani lončići, šerpe i poklopčići“ i onda bismo morali iznova da žmurimo. Kako godine odmiču, a mi postajemo stariji prestajemo da brkamo imena, ali počnemo da brkamo neke druge, bitnije termine. Jedino što sada kada smo zreliji nema ko da nam svaki put zapeva Pobrkane lončiće kad napravimo takve greške, a i da ima, sve manje smo spremni da kao tobože ozbiljni ljudi krećemo ispočetka. Zato je situacija utoliko alarmantnija.
Plaši me a i rastužuje činjenica koliko svi kolektivno umemo da volimo mrtve, a da ne primećujemo žive. Umemo da prema mrtvom budemo bolji nego što smo ikad prema njemu bili dok je bio živ. Dok su svi ti mrtvi bili živi, bili su samo jedni od mnogih, bili su nekima nikakvi, mnogima dobri, a samo retkima posebni. Kada im telo u treptaju oka smrša za onaj 21 gram, svima postaju najbolji, jedinstveni, svoji, talentovani, dobri ljudi.
Ne znam kog je datuma tačno počeo. Samo naslućujem razloge. Još manje znam do kada će trajati. Bojim se dugo. Da traje još i jedan minut, bilo bi mnogo, previše, jer je brutalan, podmukao i lukav. Ni prvi se nije završio, samo je postao strašniji – te je nazvan drugi. Ni drugi se nije završavao, samo je postao okrutniji, pa je nazvan treći.
Kad budem imao para biću srećan. Kad budem imao stabilnu vezu biću ispunjen. Kad budem imao dobar posao biću spokojan.Tako naopako misle krivo nasađeni mozgovi jer nam retko ko i retko kad govori istine kao što su: kad prvo budeš bio srećan u nemaštini, posle ćeš imati i para, kad budeš bio ispunjen u svojoj samoći, posle ćeš imati i vezu, kad budeš bio spokojan u svojoj neizvesnosti, posle ćeš imati i posao.
Slobodno možete da mi persirate kao i ja vama, makar do momenta dok se oboje ne usaglasimo da za persiranjem nema potrebe, jer poštovanje ljudskog integriteta nema nikakve veze sa poslovnom pozicijom, stepenom stručne spreme i brojem godina. Dakle, na Vi smo do daljnjeg.
Živimo u svetu u kom jedna ispeglana košlja, skupo odelo, dobre naočare i autentičan parfem mogu da otvore mnoga vrata. Ako umete lažno da se smeškate iako vam je šestica gore mezijalno kvarna, ubacite poneku reč na engleskom jeziku dok vodite razgovor iako ne znate da se u vašem maternjem rečca ne piše odvojeno od glagola, ako pomenete onako nonšalantno u stilu uzgred-budi-rečeno neku stranu egzotičnu destinaciju na koju ste putovali iako nemate pojma gde je recimo Đavolja varoš, otvoriće vam se čak i ona direktorska, sa srebrnkastom pločicom na njima.
