Zaljubljenost je akutno, euforično stanje svesti koje se odlikuje izmenjenom percepcijom stvarnosti, poremećajem prioriteta i neosnovanim optimizmom pojedinca. Najčešće se leči udaranjem glavom o zidove, lomljenjem srčanog mišića i trljanjem realnosti na pacijentov nos. Zaljubljenima, odnosno obolelima što ranije treba ukazati na razliku između ljubavi i zaljubljenosti kako bolest ne bi galopirala.
Svet odraslih je jedno veliko sranje. Svet odraslih je bojno polje na kom rikošetiraju sujete, gde pucaju nesigurnosti, gde se repetiraju greške a geleri povređenih srca lete na sve strane. Taj svet u kom žive zreli, punoletni i samostalni je ratište na kom se od ega i zla gine, ratište na kom ni najspremniji nikada nisu dovoljno spremni. Svet odraslih je rat u kom je nažalost sve dozvoljno.
Zastaje mi knedla pod adamovom jabučicom svaki put kada vidim koliko smo ljubav počeli da shvatamo crno-belo, a kako zlu umemo da dodeljujemo nijanse. Kao da ono nije uvek crno. Koliko smo se izgubili u lavirintu koji se zove planeta Zemlja i koliko smo kao ljudi uspeli da odemo od naše suštine.
Dođu tako dani kada iako zauvek ostajemo deca u očima roditelja, nekom sudbinskom zamenom teza postanemo roditelji našim roditeljima. U samom startu to zvuči bizarno za obe strane. I za roditelje koji nas doživljavaju zauvek kao mlade, i za decu koja zauvek doživljavaju svoje roditelje kao za sve odgovorne…
Ne smatram da sam pesimista. Sebe više vidim kao zakletog optimistu sa realistom u sebi. Taj realista izađe na videlo kad se okrenem oko sebe i vidim kako se ponašamo, kako umemo da mrzimo, kako gajimo decu, kako se odnosimo prema prirodi, i pomislim… Odosmo svi u kurac. A onda, niotkuda zareži optimista iz mene i natera me da sebi izgovorim naglas – Ljubav će nas sve spasiti.
Kondom je jedan praktičan izum i koristi se vrlo lako. Navlači se na kurac. Služi za zaštitu od polno prenosivih bolesti i od neželjene trudnoće. Živimo u XXI veku a još uvek ne napraviše neke kondome za uši, pa da se zaštitimo i od verbalno prenosivih gluposti i neželjenih komentara. Eto, teleportujemo čestice na par metara, skačemo sa ivice svemira, a jednu tako banalnu stvar niko još nije napavio. Šteta.
Počeli smo tako lako da izgovaramo reč Prijatelj, a čini mi se da je ni ne razumemo najbolje. Zloupotrebljavamo je. Njom laskamo, kalkulišemo, podilazimo, podmićujemo. Počeli smo da je bacamo nisko, da njom trljamo sujete, nadražujemo komplekse, razgazujemo tesna samopouzdanja. A ona, Reč, zbunjena, još uvek nesvesna da je od leka postala oružje, vrišti u sebi i priziva stara vremena.
Ja sam dete razvedenih roditelja. I jedinac. Nažalost. Bio je to tužan brak dvoje veselih ljudi. Bila je to ćopava porodica još i pre nego što je prohodala. Ta moja porodica vraćana je defibrilatorima iz kome i kliničke smrti nekoliko puta. Onda je još bolesnija nastavljala da pati od raznoraznih malignih tumora. Od nepoverenja, sujete, loše komunikacije, straha, gluposti, tuđih saveta, ličnih nesigurnosti i velikih očekivanja.
Koliko su vam ta vaša srca tesna kad umeju da vole samo jednom u životu? Zanima me koliko malo ima prostora u njima kada može da vam se dogodi da nema mesta? Kako ga ljubavlju ne razgazite makar toliko da vas ne žulja? Za koliko brojeva vam je manje i što ga ne izujete pa trčite bosi?
Nije nas rodila ista majka, al smo braća. Nije nas vaspitala ista ruka, al jeste slična muka. Nije nas hranila ista kašika, al smo narasli u velike ljude. Nije nam ista krvna grupa, al zato srca jesu.
Imao sam rođenog. Al ga je smrt odvela. Nakon nekog vremena život mi je dao ovog. Nerođenog, al jedinog kog imam. Al ništa manje vrednog. Al ništa srcu daljeg. On je sve ono što ja nisam, a ipak je moja kopija. Ja sam sve što on nije, al sam opet odraz njega u ogledalu.
