Dragi prijatelji, rođaci i kolege, pripiti i trezni (ako vas ima)…
Okupili smo se danas, da svedočimo ludosti ovih dvoje.
Istini za volju, ne delujete kao ljudi koji slušaju savete već teraju po svom, ali ne bi bilo zgoreg da vam damo nekoliko saveta za srećniji brak:
Žele da poveruješ da ništa ne zavisi od tebe, da je sve van tvoje moći i van tvoje kontrole. Žele da u beznađu svaljuješ krivicu na druge jer se tako nikad ni sa kim nećeš udružiti.
Žele da se paziš, da se čuvaš od najbližih, da se ne slažeš ni sa komšijom ni sa kolegom. Da ne govoriš šta misliš jer tada nećeš ni čuti šta drugi misle.
Danas, šest godina posle sedim u istoj sobi. Onda, kada je svaka noć delovala kao da dna nema, kao da tamom ukleta svanuće nikad neće dočekati, kada su strahovi postali uspavanke a samoća jedino društvo, mislio sam da nikad iz nje neću izaći. Verujte mi, ni sam ne znam kako, taj mrak uspevao je da živi i traje čak i tokom obdanice.
Kad ti u životu ide loše, mnogo ljudi pokažu da li su ti prijatelji ili ne. Kad ti u životu ide dobro, tada još više ljudi pokaže da li su ti pravi prijatelji ili ne. Iz nekog razloga sreća bode oči više nego muka.
Nikad mi neće dosaditi da razgovaram. Još manje da slušam. Ali više ne pristajem da pojašnjavam sebe.
To je onaj osećaj ugroženosti kada indirektno budeš prozvan da objasniš zašto si takav kakav jesi, zašto živiš tako kako živiš i zašto misliš to što misliš. A onda kad se direktno upecaš na tu udicu možeš neometano nastaviti sa življenjem tek kada njihovo visočanstvo – Okolina – budu zadovoljni priloženim objašnjenjem.
Ćutao sam im o našoj ljubavi jer se o velikim ljubavima malo priča. Iz praktičnih razloga. Ne postoje dovoljno snažne reči koje bi malom čoveku pomogle da jasno iskaže grandiozno osećanje kao što je iskrena ljubav. Ta bučna osećanja osećaju se u tišinama. Osećaju se svakom mitohondrijom, svakim ribozomom i svakim ćelijskim jedrom. Najbolje ih vidiš kad zatvoriš oči. Najbolje ih dodirneš kad voljenom biću pružaš ruke da bi ga podržao a ne da bi ga zadržao.
Svanu jutra kad ni kiša nije kiša – nego nevreme, kada ni snovi nisu snovi – nego košmari. Dođu dani kada ti se čini da ni Sunce više ne sija, nego prži, kad ni vetar ne duva, nego šiba, kad ni ljudi nisu ljudi, nego zveri.
Hej ti mali čoveče. Zastani.
Diši! Oseti miris jorgovana, bebeće kože i jake jutarnje kafe. Tog parfema koji te seća na ukus sluzokože voljene osobe. Oseti miris ustajalog ormana otvorenog posle dugog puta. Miris dunjevače koji postane jači nakon progutanog gutljaja jer se tek tada kao i ježenje penje uz telo sve do nosa.
Kažu strpljen – spašen. Sa druge strane kažu da život proleti za tren. Tokom slušanja tih krilatica koje najčešće govore ljudi čiji bi broj godina trebalo da ukazuje i na mudrost stečenu tokom njhovog ovozemaljskog staža, nameće se zaključak da treba biti strpljiv dok gledaš kako ti vreme prolazi.
Dajem ti svoje dlanove jer danas nemam ništa vrednije od toga da ti dam. Pošto živimo u svetu gde se ceni samo ono što se vidi, pipa, čuje i kusa, dajem ove svoje usijane delove mesa željne života koji vrište divljenje tebi na čast. Da ih gledaš, da ih slušaš i da ih osetiš. Dajem ti pravu stvar koju većina ljudi želi iz pogrešnih razloga. Aplauz.
