O njoj nisam nikada pisao. Prestao sam o njoj čak i da pričam. Samo sam je zakopao.
Zapitam se ponekad kako li je, boli li je štogod, o čemu razmišlja i koju knjigu trenutno čita. Ali pošto smo više vremena proveli gradeći zid između nas nego odnos, odlučujem da svoje pitanje zadržim za sebe, da ga ne prebacujem preko tog zida i budim duhove prošlosti.
Vi… Koji ste osetili zajedništvo a onda bili ostavljeni. Vi koji ste davali najiskreniji deo sebe a onda bili prevareni. Koji ste igrali fer a onda bili izigrani, čuvali druge a potom bili povređeni, gradili dom a ostali usamljeni. Vi… Ogrebani, ranjeni, slomljeni, bezvoljni, umorni, obmanuti…
Znamo se…
Konac je toliko tanak da se lako može rukama pokidati, a opet su se ljudi nebrojeno puta posekli na njega. Hartiju je suviše lako pocepati, a opet se desi da se ljudi na tanak list papira raskrvare. Najlakše je uzeti biljku za stabljiku i počupati je iz zemlje, a opet, toliko se često desi da se baš na tu tananu biljku čovek ozledi.
Dragi prijatelji, rođaci i kolege, pripiti i trezni (ako vas ima)…
Okupili smo se danas, da svedočimo ludosti ovih dvoje.
Istini za volju, ne delujete kao ljudi koji slušaju savete već teraju po svom, ali ne bi bilo zgoreg da vam damo nekoliko saveta za srećniji brak:
Ćutao sam im o našoj ljubavi jer se o velikim ljubavima malo priča. Iz praktičnih razloga. Ne postoje dovoljno snažne reči koje bi malom čoveku pomogle da jasno iskaže grandiozno osećanje kao što je iskrena ljubav. Ta bučna osećanja osećaju se u tišinama. Osećaju se svakom mitohondrijom, svakim ribozomom i svakim ćelijskim jedrom. Najbolje ih vidiš kad zatvoriš oči. Najbolje ih dodirneš kad voljenom biću pružaš ruke da bi ga podržao a ne da bi ga zadržao.
Među ljudima vlada mišljenje da samo u određenom životnom dobu može da se iskusi ljubav. Kao da je ljubav odlazak u armiju, pa ako je ne otaljaš dok si mlad i „dok je vreme“ onda nešto s tobom nije kako treba, a posle je kasno. Mnogi govore da se greške kao što je ljubav prave samo dok si mlad i glup. Zanimljivo je što ljudi koji to misle, čak i kad pokušaju ljubav, bilo pod mlade ili pod stare dane, zaista naprave grešku. Ne zbog broja godina koji imaju, već zbog toga što veruju da je ljubav greška. Zbog toga što više veruju u grešku nego u ljubav. A u životu postoji jedan zakon, jak kao i zakon gravitacije – ono u šta veruješ tako ti bude.
Čitav svet nastane kad karlica udari o karlicu. A zatim kao sto sekundara svakim otkucajem zastane na svakom broju tako i moja zastane ukopana u tvojim odajama u kom sekunda traje kao stoleće sladostrašća. Tada sav poznati svet postane veći za jos jednu svest. Svo jedinstvo uroni u dvojstvo, individualizam u pluralizam, ja u mi. I onda, u zagrljajima koji znače dopust, sve do tada koketne zabrane dobiju smisao.
Ako spavaš voleo bih da se iz sna preneš. Ako hodaš da se na ravnom ni o šta sapleteš. Ako žvaćeš, da ti najslađi zalogaj za dušnik zapadne. Ako ti je vruće, da te hladan znoj oblije. Ako si na ivici da doneseš odluku, da u nju posumnjaš. Ako sreću istinski osećaš, da njeno trajanje u pitanje dovedeš.
Ne postoji ljubav koja je bila pogrešna, postoje samo ljudi koji svašta nazivaju ljubavlju. Ne postoji zauvek slomljeno srce, postoji samo srce koje sebi ne dopušta da zaraste. Ne postoje dve udaljene duše, postoje samo dva čoveka koja su se odlučila odaljiti jedno od drugoga.
Kad smo bili klinci pa tokom igranja žmurke svaki put kad umesto Đoke greškom zapljunemo Proku, cela ekipa drugara počela bi da nam peva „Pobrkani lončići, šerpe i poklopčići“ i onda bismo morali iznova da žmurimo. Kako godine odmiču, a mi postajemo stariji prestajemo da brkamo imena, ali počnemo da brkamo neke druge, bitnije termine. Jedino što sada kada smo zreliji nema ko da nam svaki put zapeva Pobrkane lončiće kad napravimo takve greške, a i da ima, sve manje smo spremni da kao tobože ozbiljni ljudi krećemo ispočetka. Zato je situacija utoliko alarmantnija.
