U Banjaluci, na izlogu jedne cvećare piše: “Kupite cveće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i vlastitu.”
U Nišu, na šalterskom staklu jedne menjačnice krupnim slovima piše: “Kad kupuješ poklon švalerki ili ženi u menjačnici Toza pare zameni”.
U Beogradu, na zidu jednog od najprometnijih restorana ogromnim slovima je ispisano: “Lakše je biti veran jednom restoranu nego jednoj ženi”.
Ako imaš male grudi – neko će o tome imati komentar. Ako imaš velike grudi – neko će o tome imati komentar. Ako si zdrava i imaš silikone u grudima – neko će o tome imati komentar. Ako si imala rak i mastektomiju a nemaš silikone – neko će o tome imati komentar. Ako si zakopčana do grla – neko će o tome imati komentar. Ako si sa dekolteom – neko će o tome imati komentar.
Znate ono kad kažete za neku ženu da vozi kola muški? Ili kad svoju ćerku zovete sine? Imamo čak i onu pesmu „Ti si ćerko tatin sin sa tobom se ponosim“ što se peva na rođendanima i krštenjima ženske dece. To su tragični zaostaci patrijarhata, odnosno muškog ustrojstva sveta kao dominantnog, koji se danas vrlo često izgovaraju gotovo usput i bez razmišljanja, hraneći ga time da i dalje živi među nama.
Nema poljupca dok vi ne kažete da, nema seksa dok vi ne kažete da, nema braka dok vi ne kažete da, nema dece dok vi ne kažete da. Ne bi bilo sveta kad biste vi odlučile da ga ne bude. Muškarci koji ne shvataju kolika je zapravo moć u ženskim rukama ili žive ispod kamena ili u hibernaciji. Ili u svojoj zatucanosti.
Vreme zapravo ne postoji. Postoji pojava da Zemlja obilazi oko Sunca koju su ljudi nazvali godina, i pojava da se okreće oko svoje ose koju su nazvali dan. Onda smo prokleti strahom od prolaznosti tim pojavama pripisali određene stvari. Kad moramo da prohodamo, da krenemo u školu, da se zaposlimo, kad moramo da izrodimo decu, da prihvatimo da smo omatorili i kad nam je vreme da umremo.
