Priča iz knjige “Sa druge strane obloga” – Vulkan izdavaštvo.
Kažu strpljen – spašen. Sa druge strane kažu da život proleti za tren. Tokom slušanja tih krilatica koje najčešće govore ljudi čiji bi broj godina trebalo da ukazuje i na mudrost stečenu tokom njhovog ovozemaljskog staža, nameće se zaključak da treba biti strpljiv dok gledaš kako ti vreme prolazi.
Priča iz knjige “Sa druge strane obloga” – Vulkan izdavaštvo.
Znam da ne voliš što sam tu. Zapravo, mrziš što sam tu. Ne znaš da sam došao mnogo pre nego što si me ugledao. Ono što ja znam, a ti ne znaš, jeste da možda jesam nemio gost, ali sigurno nisam nepozvan.
Zvao si me svojom preteranom brigom za druge, a nebrigom za sebe. Zvao si me svaki put kad si odlučio da oćutiš ljubavi i zažmuriš na lepote, a da pričaš o nemirima i nepravdama.
Priča iz knjige “Obloge od mastila” – Vulkan izdavaštvo.
Ne znam kog je datuma tačno počeo. Samo naslućujem razloge. Još manje znam do kada će trajati. Bojim se dugo. Da traje još i jedan minut, bilo bi mnogo, previše, jer je brutalan, podmukao i lukav. Ni prvi se nije završio, samo je postao strašniji – te je nazvan drugim. Ni drugi se nije završaio, samo je postao okrutniji, pa je nazvan trećim.
Priča iz knjige “Obloge od mastila” – Vulkan izdavaštvo.
Krene, pa stane. Korak napred, dva nazad. Prvo si ubeđen da mora biti bolje, onda kad se sumnje nakote jer vreme koje protiče demantuje tvoja ubeđenja, počneš da se nadaš da će biti bolje i na kraju radiš sve što je moguće da to bolje koje ti očajnički treba u životu konačno stigne. A njega i dalje nema… Ni blizu.
O njoj nisam nikada pisao. Prestao sam o njoj čak i da pričam. Samo sam je zakopao.
Zapitam se ponekad kako li je, boli li je štogod, o čemu razmišlja i koju knjigu trenutno čita. Ali pošto smo više vremena proveli gradeći zid između nas nego odnos, odlučujem da svoje pitanje zadržim za sebe, da ga ne prebacujem preko tog zida i budim duhove prošlosti.
Pre nekoliko hiljada godina dok smo u želji za toplotom smrznuti hodali planetom –slučajno smo otkrili vatru. Prvo smo se zgrejali a onda namerno počeli da podmećemo požare. Dok smo uplašeni od smrti pokušavali da nađemo napitak besmrtnosti – slučajno smo otkrili barut. Besmrtnost nismo našli, ali smo barutom namerno počeli da sejemo smrt. Kada smo naukom počeli da tragamo za odgovorima koji se tiču sveta u kom živimo – slučajno smo otkrili atome. Prvo smo im razumeli sastavne delove, a onda smo počeli namerno da ih cepamo i pravimo atomske bombe.
Tog februarskog jutra vaga na beogradskom aerodromu crvenim treptavim svetlom obznanila je težinu mog bagaža. 9,8kg. Radnica na check-in šalteru, još uvek otečena od spavanja, sa porcelanskom kožom, vatreno crvenim karminom i besprekorno ispeglanom maramom svezanom oko guše, ponovila je brojku naglas i pružila mi kartu za ukrcavanje. “Srećan put!“ izusti umilnim glasom koji je dopirao iza punih usana. “Hvala, trebaće mi. Mislim – sreće.“
Svadba od minimum 200 zvanica. Opštinsko, crkveno venčanje, pripiti kumovi, bidermajer, običaji, suze radosnice podjednako lipte i niz svekrvine i niz taštine obraze. Mladenci kao golupčići, gledaju se, dodiruju se, ljube se. Plešu. Deluje da su u ljubavi. Mladi, lepi, baš u onim, po mišljenju okruženja, najpogodnijim godinama za ženidbu i udaju.
Kao što psi umeju da namirišu strah, ptice zemljotres, a miševi poplavu – tako i ja umem da namirišem ljudsku zlobu. I to u početnim stadijumima, dok još nije proklijala nego se kočoperi u zametku.
Ranije, dok sam bio mlađi i nesigurniji u sebe, povlačio bih se, sklanjao bih se, štitio bih se. Mislio sam da mi ljudi koji u sebi gaje nešto suprotno od dobrote mogu nauditi. Mislio sam, jer upravo tako misli većina ljudi.
U Banjaluci, na izlogu jedne cvećare piše: “Kupite cveće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i vlastitu.”
U Nišu, na šalterskom staklu jedne menjačnice krupnim slovima piše: “Kad kupuješ poklon švalerki ili ženi u menjačnici Toza pare zameni”.
U Beogradu, na zidu jednog od najprometnijih restorana ogromnim slovima je ispisano: “Lakše je biti veran jednom restoranu nego jednoj ženi”.
