O njoj nisam nikada pisao. Prestao sam o njoj čak i da pričam. Samo sam je zakopao.
Zapitam se ponekad kako li je, boli li je štogod, o čemu razmišlja i koju knjigu trenutno čita. Ali pošto smo više vremena proveli gradeći zid između nas nego odnos, odlučujem da svoje pitanje zadržim za sebe, da ga ne prebacujem preko tog zida i budim duhove prošlosti.
Nemam više ni broj koji bih mogao da pozovem, na koji bih mogao poruku da pošaljem sve i da hoću, niti se sećam broja stana na koji bih mogao da pozvonim u zgradi gde možda i dalje živi. Umesto da zaista išta pitam, odlučim se da joj u sebi poželim da bude dobro, a da ja, sa nadanjem da postoji neki kosmički repetitor koji prenosi dobronamernost, nastavim dalje sa življenjem. Bez nje.
Mi smo jedan proćerdani ples duša. Jedan nedovršeni nacrt dveju prožimajućih duša koje su se razumele, ali nisu umele. Da se izraze, da se objasne, da se usaglase. Koje su trebale jedna drugu, ali od ega nisu uspele da se zagrle. Koje su posegle jedna ka drugoj, ali se nisu dokučile. Mi smo jedna nedovršena priča koja verovatno nije ni započeta kako treba. Koja je imala samo par lepih rečenica na sredini, u kojima je bila i pokoja psovka i pokoji zagrljaj. Eto to smo.
Sretnemo se ponekad na istom mestu. Ne znam da li slučajno ili greškom, jer se u tim trenucima gustina i temperatura vazduha oko mene promene. Kao da u tom ne javljanju i izbegavanju da nam se pogledi susretnu najviše damo na značaju jedno drugom. Ignorisanje, umesto “Ćao!”. Nađemo se u istom prostoru iako smo jedno drugo izgubili…
Siguran sam da postoji razlog što smo se sreli, a siguran sam da postoji razlog zašto smo se i rastali. Sreli smo se da bih saznao kako dve duše umeju da se zavole i prepoznaju uprkos umu i telima, uprkos svetu i okruženju, a rastali smo se da bi moja duša saznala da se može preživeti i bez duše koju je zavolela…
Možda sve ovo nije toliko niti o meni niti o njoj, koliko je o životu. O susretima i rastancima, o putovanju i vraćanju, mestu polaska i destinaciji. O početku i kraju. O našim iznutricama koje mirišu na dečju neiskvarenost a teško opstaju u iskvarenoj spoljašnjosti. O slabostima da spasemo nešto lepo i jačinama da istrajemo u nečemu što boli.
Možda je…
A možda je samo priča o dvoje ljudi dovoljno nedovoljnih jedno drugom.
Samo budi srećna.
Moje knjige sa posvetom možete poručiti klikom na neki od sledećih linkova:
