On živi u svim belosvetskim razglednicama iako nije na njima. Čak je čini lepšom nego što se ona trudi da bude. Radi to nonšalantno, bez nametljivosti. Jer svaka razglednica ovog sveta postane najlepša zbog adrese sa poštanskim brojem 11000 koji putnik upiše na njenoj poleđini.
Njega ima u kiši koja pada bilo gde na svetu. Na samo zbog činjenica da voda kruži u prirodi, pa postoji šansa da baš ona koja je isparila iz Save i Dunava može pasti po tebi dok hodaš Jelisejskim poljima ili radiš na baušteli u Dresdenu, već prevashodno zbog toga što kad kiša u njemu odluči da pada tu nema cile-mile, trte-mrte. Ona pada dok ti ne naudi. Dok te ne natera da ostaneš u kući, dok ne obustavi saobraćaj, dok ti ne otkaže randevu koji si planirao sa simpatijom. Zato ga se uvek setiš kad po tebi padaju kiše tuđih gradova. Nijedna nije dovoljno jaka, duga i osvežavajuća kao te, njegove, oktobarske.
Njega ima u svakoj kafi koju popiješ bilo gde na svetu, u svakom predjelu i žestini. Još više ga ima u svim nespresima, tapasima i sangrijama. Stoji u njima kao utvara koja ti bdi nad savešću. Koja ti džangriza zašto, kako i iz kog razloga svetogrdiš nad sopstvom pokušavajući da nečim veštačkim nadomestiš deo tvoje prirode.
Svaki put kad pogledaš u Mesec uteši te i kaže da nisi ipak toliko daleko. Jer možda i tvoja majka upravo sada gleda u njega pa vam se pogledi sreću. A opet, kad pogledaš u Sunce kaže ti da si pak predaleko. Da si u nekom drugom sazvežđu i da ti sada kao ledena kraljica za kaznu uskraćuje svaki zrak vedrine i svetla zato što si se odlučio za ljubav na daljinu.
Više ne znaš kad te kažnjava a kad te nagrađuje. Ne znaš da l’ si od njega pobegao ili ti nedostaje, da l’ se od njega odvikavaš ili se ka njemu upravljaš. Ne znaš da li ga nosiš sa sobom ili se trudiš da ga ostaviš iza sebe. Jer više nisi siguran da li su sećanja na njega osuda ili blagoslov. Kada se sećaš lepih trenutaka, ljudi i osmeha misliš da te miluje na daljinu. A kada ga nedostaješ, priželjkuješ i prisećaš, misliš da te korbačem šiba po leđima jer zna da iako ga voliš više nego bilo šta i bilo koga, ipak ga ne voliš dovoljno.
Zna da ima lepših. Zna da ima pitomijih i osobenijih. Ali prepotentno zna da nema nikog nalik njemu. Kao što kopile koliko god mrzelo svoju majku nikada NIKADA u životu neće uspeti da nađe drugu. Tako i ti znaš da on zna da nikada nećeš moći da nađeš drugi grad iz kog ćeš da potičeš. Već samo, neki tamo grad, u kom ćeš moći da postojiš. Samouveren i pitom, sumnjičav i okrutan piše ti pisma bez adrese pošiljaoca. Zna da mu prepoznaješ rukopis. Piše ti u snu. Piše ti na javi.
Na tom papiru ne piše mnogo. Ne piše svašta. Ne piše ništa. A piše sve. Na mom, koji mi uvek stigne u nedoba piše ‘Idi sa Bogom’. Drsko. Brutalno. Lakše bi mi palo da piše ZBOGOM! Tada bih shvatio da je kraj. Ovako, natrljanog nosa istinom, odlazim negde ko zna gde, nekud ko zna kom, proklet blagoslovom. Prokune te tako da mu ne zlopamtiš, a da zauvek tražiš način kako da ga pitaš za oprost. Radi to kurvinski. Boemski. Šmekerski.
Pušta te da odeš kuda god želiš i budeš ko god hoćeš, svestan da on za tebe nikad neće biti samo grad nego reperna tačka, merna jedinica, ono najlepše spram čega meriš svet. Jer on tako voli. Jako. I zbog toga biva voljen.
Ceo tekst pročitajte u knjizi Sa druge strane obloga.
