Nikad mi neće dosaditi da razgovaram. Još manje da slušam. Ali više ne pristajem da pojašnjavam sebe.
To je onaj osećaj ugroženosti kada indirektno budeš prozvan da objasniš zašto si takav kakav jesi, zašto živiš tako kako živiš i zašto misliš to što misliš. A onda kad se direktno upecaš na tu udicu možeš neometano nastaviti sa življenjem tek kada njihovo visočanstvo – Okolina – budu zadovoljni priloženim objašnjenjem.
Pojašnjavanje sebe okolini sastoji se najčešće iz pravdanja tvog života onim ljudima koji bi trebalo da žive svoje živote, a ne tvoj. U mlađim godinama čovek na to pristaje da bi bio prihvaćen, da ne bi odskakao ili da bi bio u pravu. Danas, kada mi je pređeni životni put skoro pa podjednake dužine kao preostali preda mnom, biram mir u ćutanju pre nego buku u objašnjavanju, spokoj u tišini pre nego nemir u raspravljanju.
Stičem utisak da je svet postao ratište na kom se u falange okupljaju istomišljenici do zuba naoružani stavovima kojima moraju nadjačati neistomišljenike i razoružati ih. Jer u današnjici ne postoji opasnija stvar od stava oprečnog tvom. Protiv njih se mora boriti do poslednjeg atoma snage, inače gubiš najbitniju bitku ega u ratu sujeta.
Ubuduće želim ljude koji imaju potrebu da prepoznaju tuđu dušu, a ne da preobraćaju tuđ um. Ljude koji će da se smeju do suza, a onda kad je teško da smehom rasteruju suze. One koji umeju da pitaju “Kako si?” ne iz kurtoazije nego iz saosećajnosti. Ne tražim anđele, već one ljude koji poznaju sopstvene demone, umesto što ih skrivaju. Tada iz prikrajka najčešće ujedaju. Želim one koji svoju snagu pokazuju poznavanjem sopstvenih slabosti, umesto što ih skrivaju. Voleo bih što više onih koji su uvek komotni u sopstvenoj ranjivosti, a ne samo kad su pijani. Hoću one prave iz svoje suštine hardcore buntovnike koji menjaju svet, a ne ove nove iz tuđih pobuda hashtag buntovnike za društvene mreže.
Više ništa nikome ne objašnjavam, ne stavljam do znanja, ne dokazujem i ne raspravljam se. Moje vreme više ne traćim na ispravljanja krivih Drina, udaranja tuka na luk niti teranja maka na konac.
Svesno puštam ljude da misle ono što žele i zaključe onako kako umeju. Jer, znate šta? Mi u drugima umemo da prepoznamo samo ono što je dominantno u nama. Ne mogu oči pune urokljivosti videti dobronamernost u tuđima, niti uši pune buke čuti mir, niti ruke zauzete spletkarenjem mogu naći vremena kad da se pruže drugima.
Učim se da govorim retko. Čak ni onda kad me neko upita za mišljenje već samo kad osetim da sagovornik ume da čuje. Sita i zatvorena usta ne mogu se nahraniti. Shvatio sam da ništa ne možeš objasniti toliko dobro rečima koliko možeš svojim primerom. Ni sreću, ni ljubav, ni uspeh, ni doslednost. Rečima im samo možeš dati definiciju. Primerom im daješ snagu.
Ubuduće moje tišine najviše će govoriti. Moja luda mladalačka želja da ono što želim da kažem bude i shvaćeno, danas konačno stasava u zakasnelu mudrost koja zna da će oni koji umeju dušom da slušaju razumeti sve, i bez mog objašnjavanja. Reči ubuduće trošim na šale, smeh i zdravice. A oni koji čak i u tome umeju da pronađu nešto što može da im zasmeta, tek sigurno neće umeti jednog dana da razumeju moju suzu, tugu i bol.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi Sa druge strane obloga.
1 comment
Sazrevaš 🙂