Tokom detinjstva bio sam dobar u fudbalu. Kao golman. Ali na male golove. Bio sam takoreći odličan, jer niko nije mogao da da gol dok ja stojim na njemu. Ne zato što sam dobro branio, već zato što sam bio veličine gola. Širi nego viši i teško pokretan, tako da lopta nije imala kuda da uđe.
Veći deo svoje mladosti proveo sam u tom, od strane ljudi iz moje okoline okarakterisanom, dežmekastom telu a onda sam u jednom trenutku smršao skoro 40 kilograma. Svi su počeli da me pitaju: „Koja bolest tebe jede?“. Odgovorio bih im: „Raskid“ i kiselo se osmehnuo. Izgleda da je emotivna patnja najbolja dijeta. Nikakvo brojanje kalorija, kardio treninzi, smanjeni unos ugljenih hidrata mi ne pomažu da smršam, koliko svađe, emotivnih krahovi i ljubavne muke. To me prepolovi.
Mislimo da ćemo biti srećni kada budemo imali lepo telo, a zapravo postajemo najlepši kada u telu koje imamo naučimo da budemo srećni. Znajte da nema apsolutno ničeg lošeg u vašem telu koje posedujete upravo sada. Lošeg ima jedino u porukama koje dolaze sa svih strana a pokušavaju da vas ubede u suprotno.
*Celu kolumnu možete pročitati u junskom broju magazina Esquire Srbija i u knjizi Sa druge strane obloga.
1 comment
Odlican blog. Mi zivimo u takvom drustvu da se ove stvari dugo nece promjeniti. Pozdrav