Prazne prodavnice, prazni frižideri i prazni stomaci – tako je izgledalo detinjstvo devedesetih. Nemaština. Sećam se i dalje ukusa domaće čokolade koju je majka pravila od mleka u prahu dobijenog u humanitarnoj pomoći. To je za mene bio jedini slatkiš koji je bilo moguće pojesti tih godina. Sećam se ušivenih rupa na čarapama. Pravili su ih prsti na nogama jer su moja stopala rasla mnogo brže nego plata mojih roditelja, zato nažalosti nisu uvek imali novca da isprate sve potrebe mog detinjstva.
Ne samo da se sećam nemaštine, nego i nemanja spokoja. Sećam se i sirena za vadušnu opasnost, detonacija, probijanja zvučnog zida i šarenog tranzistora na baterije sa kog su se slušale vesti dok su trajale restrikcije struje. Dok tako kopam po sećanjima iz detinjstva, čini mi se da je nesigurnost u Srbiji bilo prirodno stanište u kom su generacije dece bile odgajane.
Sve te stvari sastavni su deo blagostanja koje nam suštinski treba. Na putu postizanja tog blagostanja može se podrazumevati i imanje para, imetka, uspešne karijere i voznog parka. S tim što ne treba da zaboravimo da u jurenju za parama ne odemo od sebe, da u građenju karijere ne srušimo sistem vrednosti u nama i da u traganju za imanjem ne izgubimo svoje Ja. Jer imati sve, a nemati sebe je zapravo definicija nemaštine.
*Celu kolumnu možete pročitati u aprilskom broju magazina Esquire Srbija i knjizi Sa druge strane obloga.
