Kad bi život u jednom trenutku poželeo da mi da sve što želim – ja bih odbio. Ko još želi da odjednom pojede svu hranu sa švedskog stola? Zar nije lepše degustirati i uzimati taman koliko ti glad ište? Ko je toliko lud da odjednom pojede sve zalihe sladoleda i zauvek izgubi priliku da uživa u gustiranju omiljene kugle tokom vrelih letnjih dana dok zvizdan peče svaki pedalj kože?
Više volim ovaj život što me provocira na dvoboje, što me začikava ucenama, što me čeliči izazovima. Što osećam da iz godine u godinu mogu sve više vetrenjača da pretvorim u maslačke, tamne gorčine u čokoladu i padova u lekcije. Život tera na izučavanje alhemije jer nas primorava da saznamo kako da ono što nam je dato pretvaramo u ono što želimo. U tim idealnim laboratorijskim uslovima pod vedrim nebom koji podrazumevaju ljudsku muku, leži veština zvana dekodiranje algoritma života. Mudrim ljudima staž na ovoj planeti govori da je smisao nedokučiv pojam sve dok ne postanu virtuozi sviranja najharmoničnijih arija na strunama sopstvenih nerava umesto što dozvoljavaju da im nervi pucaju od kakafonije sopstvenih misli.
Ilustacija: Guillermo Mordillo
A onda kada konačno nakon posecanja saznaš kako ožiljci mogu biti udobni, kada shvatiš da samo sa razbijenim srcem pod rebrima možeš jače da voliš, kad uvidiš da samo zbog postojanja noći voliš obdanicu, da zbog studeni voliš leto a zbog jesenjih kiša vrbopuce – tek tad prestaneš da se žestiš na postojanje nečega što ti ne prija. I digneš belu zastavu pred svetom. A onda počinje magija. Magija zvana sreća.
*Celu kolumnu možete pročitati u martovskom broju magazina Esquire Srbija i u knjizi Sa druge strane obloga.
