ZVUK ĆUTNJE NA BALKANU

Rodio sam se u državi koja se zvala SFRJ ali sam imao tri godine kad je počela da se raspada. Ostatak detinjstva i mladosti proveo sam u onome što je poluraspadima od te okrnjene države ostajalo. Šizofreno je menjala imena na svakih par godina ko da boluje od bipolarnog poremećaja ličnosti, pa nikako nije mogla da se dogovori ko je, kako da se zove i šta hoće. Ne mogu da budem jugonostalgičan jer u mom slučaju žal za prošlim vremenima kada se radi o Jugoslaviji značio bi da želim da se vrati vreme praznih rafova u prodavnicama, prodavanje benzina u kanisterima i dilovanje deviza na ulicama. Zato sam uveren da danas moju generaciju, izgubljenu u vrtlogu istorijskih događaja pogađa jedna druga vrsta nostalgije, a to je nostalgija ja normalnim životom svih nas.

Tokom prvih dvadestpet godina života adresu prebivališta nisam menjao, ali je država u kojoj sam živeo za to vreme promenila četiri imena. SFRJ, SRJ, SCG i evo na kraju se skrasila na RS. Otkad sam pre tri godine samoinicijativno odlučio da promenim svoje mesto prebivališta i odem u inostranstvo, često me stranci pitaju koliko se razlikuju srpski i hrvatski jezik, a ja zapnem kad pokušam da objasnim. Odnosno, potrudim se da objasnim, al oni ne razumeju kako je moguće da se radi o dva različita jezika a mi se međusobno sve razumemo. Onda me pitaju koliko se razlikujemo svi mi na Balkanu kao narodi. I tu zapnem. Počnem da govorim priče iz viceva o tome kakav glas u šalama bije koju naciju, jer možda to najplastičnije pojasni radoznalom strancu naše karakteristike a zataška našu ludost. Čini mi se da je jednom strancu lakše objasniti po čemu smo slični nego po čemu se razlikujemo. Kad su nam jezik, tradicija, mentalitet i kultura isti, sve drugo što se može pobrojati kao različitost bude nebitna informacija.

Fotografija: Slaviša Savić

I ne, ovo nije jugonostalgija. Ovo je humano-nostalgija. Žal za vremenom kada čovek ume da voli drugog čoveka neovisno od toga koje je nacionalnosti, vere, boje. Ne moramo svi živeti u istoj državi, niti se istom bogu moliti, niti istim narečjem govoriti da bismo bili dobri jedni prema drugima. Jer ljubav ne živi među zidovima državnih institucija, crkava ni škola, već u ljudima koji van tih zidova umeju da je među sobom dele.

*Celu kolumnu možete pročitati u januarsko-februarskom broju magazina Esquire Srbija i u knjizi Sa druge strane obloga.