U životu sam bezbroj puta bio primoran da dešifrujem ćutanje i kad bi postojala neka nagrada za čitanje između redova uveren sam da bih bio visoko kotiran na listi za potencijalne laureate. Kao u akcionim filmovima kad uzbuđenje doseže maksimum pri deaktiviranju eksploziva, a oznojeno čelo glavnog glumca nam govori da nas sekunde razdvajaju od letenja u vazduh svega lepog, časnog i bitnog što je građeno od početka filma, tako i ja osećam istu količinu tenzije kada fitilj razumevanja između mene i nekog mi dragog dogoreva do dinamita usled ćutanja, a od mene zavisi da li ću to ćutanje dešifrovati na tačan način i spasiti odnos da ne odleti bespovratno u vazduh.
U takvim situacijama, kada sam ćutanjem u odnosu doveden pred svršen čin, imam utisak da ako trepnem na pogrešan način, ili na različit način od onoga kako je druga strana zaplanirala da bi trebalo da trepnem, upravo u tom treptaju oka sve može da eksplodira i odleti u stratosferu. Čini mi se da bi ta količina besa, pomešana sa očekivanjem i osuđivanjem koja je uvek usmerena od strane ćutača mogla u tim trenucima golim okom da se uoči u prostoriji kao što mogu izdasi toplog vazduha da se vide kako izlaze iz naših usta u hladnim decembarskim danima.
Bilo bi lepo da kao ljudi malo češće i otvorenije razgovaramo o tome šta osećamo a ne samo o tome šta mislimo. Živimo u vremenu kada je vrlo popularno imati stav. Kao da je pod moranjem da vladamo tematikom i koja nas se ne tiče, a sve to podvodimo pod informisanost. I tako dođemo do trenutka kada više stvari znamo o svetu oko nas, nego o svetu unutar nas. Informisanost nauštrb emotivne inteligencije. Pričamo o nebitnim stvarima više nego ikad, ali zato o bitnima ćutimo. Izgovaramo štošta, a ne umemo da razgovaramo. Gledamo se u lica, ali se naličjima ne prepoznajemo. I sve to samo zato što u stvari koje radimo i u ljude koji dodirujemo ne uključujemo emocije. Zavaravamo se da za to treba vremena. Laž.
Jedino onda kad prvo osetimo emociju, a zatim iz tog osećaja krenemo da delamo – tada ćemo spoznati uspeh, ljubav i harmoniju.
*Celu kolumnu možete pročitati decembarskom broju magazina Esquire Srbija
2 comments
Do suza…ali ne od muke nego od smijeha, hvala ti dragi Blogdane! Tako pitko i s dozom humora pisati o tako teškim stvarima može samo netko snažan tko je ohoho toga pregrmio u životu. A još uvijek nosiš i razumijevanje i suosjećanje, i nisi u bijesu radi dotičnih, u tome se pak krije i velika zrelost. Bravo.
…I tako dođemo do trenutka kada više stvari znamo o svetu oko nas, nego o svetu unutar nas….