Ranije sam mislio da u životu moraš da budeš igrač da bi uspeo. Mislio sam da se ponekad mora kalkulisati, trpeti, prećutati, zažmureti. Skidao sam pirsing pre ulaska u kancelariju, pokrivao tetovaže na intervjuima za posao, ćutao kad su šefovi bacali telefone o pod u trenucima besa, umesto onih ruku koje volim držao sam svoje stisnute u džepovima. Ukratko – grešio.
Od malena te uče da ćutiš starijima jer moraš da ih poštuješ. Niko te ne uči kako da uvek odgovoriš ono što misliš poštujući sagovornika. Uče te da bez pogovora trpiš čak i ono što je loše, a niko te ne uči da se ono što je loše ne menja trpljenjem nego razgovaranjem. Prvo te uče da pogneš glavu a tek posle da je koristiš. Mešao sam trpljenje sa idenjem protiv sebe, mešao gledanje kroz prste sa zatvaranjem očiju pred zlom, mešao prećutkivanje sa griženjem jezika. Grešio sam, a tek onda naučio.
Sve to vreme nešto je u meni gorelo, teralo slepoočnice da pulsiraju u trenucima nepravde, sušilo grlo u trenucima bespomoćnosti ali mi i davalo snage da na kraju dignem glas čak iako sam bio izdresiran da ćutim. Bilo je to izgleda moje suštinsko Ja koje nije pristajalo da bude igrač u takvim igrama. Razumelo je da su to uvek igre isključivo protiv sebe. Zato sam u tim nečasnim okruženjima i odnosima ostajao dovoljno dugo da shvatim o čemu se radi i dovoljno kratko da ne postanem kao oni.
Sada vidim da kako godine odmiču, tako se igra namazanije. Manipulatori pokušavaju da te ubede da prećutkivanje istine nije laž, bezbožnici ti govore da prodaš veru za večeru, oportunisti da ukrotiš svoje strasti i radiš nešto što će ti doneti korist, srebroljubi da svoje neprocenjive talente unovčiš dajući ih na procenu njima, a kapitalizam da prodaš i svoj poslednji princip za malo podgojeniji novčanik. Oni koji su bez ljubavi ubeđuju te da ljubav danas ne postoji, a oni koji isključivo na tuđ račun žive ubeđuju te da postoji samo interes.
Suviše je bučno napolju. Ljudi su bučni. Svi znaju sve, pričaju u glas i na sva usta. Previše toga može da se čuje, a premalo toga je tačno. Pod izgovorom davanja saveta, regrutuje se armija poslušnih a otuđenih. To se izgleda ljudima dopada jer voditi se samo onim što nam drugi govore, put je manjeg otpora. Kad se slušaju saveti sve je naizgled jasno, deluje nam očigledno, ali je zamka kad se slede loši primeri.
Unutra je pak previše tiho. Postalo je prazno. Odzvanja. Ljudi su prestali da slušaju ono što im šapuće njihova savest, prestali su da razumeju svoja osećanja, prestali su da prate svoju intuiciju. Ubili su svoju saosećajnost ućutkujući je. Teško je oslušnuti svoje snove, teško je verovati im, jer savest nikada ne vrišti u lice kao što to rade ljudi spolja. Ona šapuće. Zato je uvek lakše gledati oko sebe nego u sebe, iako smo sami sebi najbliži. To je emotivna kratkovidost kada vidimo samo one usitnjene stvari u daljini i idemo za njima, a ne znamo šta je u nama.
Prestao sam da se trudim da svoje spoljašnje biće napravim po meri drugih, a naučio da više nikada ne izneveravam svoje unutrašnje zbog očekivanja drugih. Postao sam mu veran i naučio sam da ga slušam. Na teritoriji mog sveta važi samo jedno pravilo – ostani dosledan svojoj suštini i svojim principima pa makar te to koštalo nemanja ničeg. Jer imanje svega bez sebe da u tome uživaš zove se Ništa. Jer samo oni koji nikada ne odlaze od sebe umeju da budu bliski sa drugima. A to je Nešto. To je Sve(t).
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Ovaj post je dostupan i na: енглески
10 comments
Poštovani,kako ti zavidim i istovremeno ti se divim!Što ja to ne naučih bar sa 27 ljeta!Sa 57 sam prilično “savladala gradivo”!Prilično kasno!Za mnoge postupke slične iz ovog članka se kajem!Sad bih znala drugačije i postupam!Ipak prilično kasno.Na momenat te doživljavam kao sina kojeg nemam.Bogu hvala imam kćerku koja je baš svoja i srećna sam što nije kao mama!Cijeli život (do pred kraj 2012) plašila sam se i svoje sjenke.Veliki pozdrav i željno očekujem novi članak! 25.05.2016. 17.22, “WordPress.com” је написао/ла:
> Blogdan posted: “Ranije sam mislio da u životu moraš da budeš igrač da bi > uspeo. Mislio sam da se ponekad mora kalkulisati, trpeti, prećutati, > zažmureti. Skidao sam pirsing pre ulaska u kancelariju, pokrivao tetovaže > na intervjuima za posao, ćutao kad su šefovi bacali tel” >
Savrseno. U potpunosti sebe vidim u svemu sto je receno. Za moje bice postoji samo ljubav.tako Gospod rece.
Bravo, bravo, kao i uvek…
Hvala!
[…] Blogdan.rs […]
Sve se slažem jer i ja sam takva…. I teška je to borba ali na kraju sačuvaš oko sebe samo ljude koji vrede i koji cene i znaju da podnesu istinu <3 <3 Podeliću ovaj tvoj tekst <3 Pozdrav <3
Tekst je vrh.Ja bih napravila mali nastavak.Evo šta je meni donelo vaspitanje moje majke(a i oca u prećutnom odobravanju njenog stava) je bilo:”Nemoj da se svađaš.Nemoj rođacima da kažeš to i to.”Onda živite u studentskom domu, popizdite jer niste mogli da se izborite za svoje mesto,nervozni ste jer ne možete da učite i da spavate u svojoj sobi jer se promiskuitentna cimerka j*** sa oženjenim tipom.I kako šlag na tortu u toku svađe sa bratom njegova alapača-sponzoruša devojka vas pita(pre “ćao”, “zdravo”,”kako si”):”Jeste li se poubijali?”.NA vaš odgovor:Nismo,a i da jesmo to se tebe ne tiče.” i papučarsko ćutanje brata,ona nastavlja nakon vašeg odlaska u stilu:”Kako je ona meni to smela da kaže!”-Evo vam primer kako da NE vaspitavate decu,pa da moraju samu u tridesetim da se prestrojavaju jer su naivni roditelji od dece sa potencijalom od tupavih normi Balkana,zemlje lažnog morala napravili nesigurne i neborbene ličnosti.
Tekst je famozan. Tekstu ne treba nastavak a jos manje takvom vaspitanju. U svakom od nas postoji resenje za bolje sutra. Ko shvati ovaj tekst, shvatio je mnogo vise od toga.
Samo treba znat, da carstvo ne lezi u recima vec u delima.
[…] Блогдан: Свет по мери тебе, а не ти по мери света (25.5.2016) […]
Ok, posto ste primenili u praksi sve to sto kazete, kako vas zivot izgleda sada? Mislim, od cega zivite, sta radite, gde zivite? Kako vodite svoj zivot na svakodnevnom nivou? Jer tu je najcesce problem, divne misli mi ubije realitet ponedeljka ujutru kada moj zivot vise nije moj i neke druge sile ga zaposednu.
Upravo mi se ovo desili. Sad sa mojim ocem : “Cuti tu, ni za di si nisi.” …..I onda otvrim fb i vidim ovaj tekst. Hvala Vam. Mladji ste od mene, a “vec” ste to naucili mnogo toga. Malo sam zavidna, zasto ja to nisam znala pre deset godina. Zato takve stvari ne pisu u onim knjigama sto nas teraju da citamo za skolsku lektiru? Zasto oni silni tomovi nas nisu naucili kako da prezivimo nase najblize i sadasnjaost? Zasto mora da prodje toliko silnih godina, da progutas toliko gorcine, toliko puta da pognes glavu dok ne skupis snage da kazes u sebi : “E, neces!” i od srca se nasmejes u lice.