TO ŠTO NE ČINIŠ NIKOME ZLO NE ZNAČI DA SI DOBAR

Pošto su dobar i lud oduvek važili za braću danas svi, bežeći od etikete ludaka, biraju da se predstavljaju kao zli. Kažu štite sebe na taj način. Bolje da izgledaju nepristupačno nego priglupo, bolje da budu odbojni za komunikaciju nego podobni za zajebati. Nekom sumanutom logikom postalo je bolje da se kroz život ide uveravajući druge da nisi baš toliko dobar da slučajno ne bi pomislili da si lud ili glup.

Sledbenici te ideje, ta hipnotisana armija koja tobože ceni sebe nauštrb poštovanja drugih, vremenom je odučena od dobrote. Neko im je nekad rekao „Ako ne poštuješ sebe, niko te neće poštovati“, negde su čuli da „Cilj opravdava sredstvo“, da se „Dobrima uvek loše vraća“, i onu staru najgoru od svih „Ma ćuti i gledaj sebe“. Sve im je to napravilo kašu u glavi pa su samopoštovanje pomešali sa nadobudnošću, ambicioznost sa oportunizmom, štedljivost sa sebičnošću, oprez sa strahom, dobro sa zlim a zlo sa dobrim.

Na tom putu su odlazeći od svoje suštine postali zbunjeni u mnoštvu izbora da budu šta požele. Misle da biraju sebe odbacujući druge, da čuvajući se od drugih grade sebe, da gledajući samo svoja posla ne smetaju drugima. Niko im nije rekao da su ljudi jedino srećni kada dele sebe, da se grade jedino kroz odnose sa drugima, da samo dajući mogu da dobijaju, da se samo deljenjem umnožavamo. Ne. To je danas prećutano. Nije im rečeno da od života ne mogu da se sačuvaju.

Fotografija: Dimitri Daniloff

Danas nam se stvari objašnjavaju samo do pola, samo dokle smo spremni da prihvatimo i dok se ne zahteva nikakav trud sa naše strane. Do pola nam je objašnjeno, a od pola smo lagani. Niko im ne govori da kad se jednom krene putem takvog samoljublja, da se teško vraća natrag. Da kad im koža zadeblja na emocije možda niko neće moći da ih povredi, ali tada niko neće moći ni da ih učini sretnima. Da kao što ne možeš da budeš malo mrtav ili malo živ, isto tako ne mogu biti malo dobri ili malo zli.

Misle da su ne čineći nikome zlo – dobri. Ne. To je najveća vražja rabota, najprljavija od svih, podmukla i opasna, koja nam menja svest o sebi, koja nam muti vidike i uludo skladišti dobrotu kojoj tada prolazi rok. Dobrota koja nije davana u vremenu kad je najpotrebnija postaje beskorisna. Dobronamernost koja nije uvek bezuslovno na gotvs, nije dobronamernost već proračunatost. Na skali između dobra i zla, postoji samo jedan tačan izbor. Nema nijansi, nema subjektivnih interpretacija ni teorija. Postoji činjenje dobra, i činjenje zla. Nečinjenje ničeg dobrog – je zlo. Ne činiti ništa dobro onda kad možemo da učinimo nešto – je zlo. Nečinjenje ničeg zlog je zlo sve dok ne podrazumeva činjenje dobrog. Tek onda kada se sa nečinjenja ničeg prebacimo na delanje, možemo se brojati u živa bića.

Pod izgovorom da ne odmažemo, zavaravamo se da smo dobri. Nismo dovoljno. Ovaj svet neće spasiti ni inteligentni, ni bogati, ni uspešni. Neće nas izlečiti ni znanje, ni pare, ni titule. Ovom svetu danas treba beskrajno ljudskosti, a ne na kašičicu. Suviše je daleko odvela stranputica da bismo ove metastaze morala lečili nečinjenjem. Ove bolesti čovečanstva leče se samo delima, davanjem primera i dizanjem glasa da bez opšteg dobra za svako živo biće, neće biti ni pojedinačnog za nas same.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески