JAKI SU ONI KOJI SE NE STIDE SVOJIH OŽILJAKA

Ožiljak na članku leve noge zaradio sam s pet godina dok sam se igrao žmurke. Posekao sam se na polomljenu pivsku flašu. Videla se tetiva. Ovaj pored pupka je nastao nakon operacije. Ništa strašno. Preživeo sam. Ovaj ovde na obrazu – njega golim okom ne možeš videti – on mi je od života. Šamara ponekad. Navikao sam.

Imam još nekoliko njih okom nevidljivih. Iza ramena i uz leđa gde je koža pukla to je od preranog odrastanja, kad centimetrima prerasteš broj godina, pa ti telo okraća. Imam jedan na dlanu. Kad se ono Malo Vode što sam tu godinama držao pretvorilo u kiselinu, pa nagrizlo. Drugi je na kažiprstu, kad se onaj Nokat za kog sam mislio da nikad neće odvojio od mesa demantujući poslovicu. Ovaj najveći i najnevidljiviji, tu oko guše, on je od davljenja. Tako se svete sve Neizgovorene Reči. Dave osvetnički.

Ima ih još. Uzduž i popreko. Od padanja i ustajanja, od griženja jezika pred Strahom, od Gladnih Kurjaka koje sam pokušao hraniti, od posecanja na sve One Stvari gurane pod tepih, od roditeljskih Dobrih Namera i prijateljskih Nisam Namerno.

Dugo sam mislio da zarastaju jedino ako se natapaju suzama, ako se kriju od tuđih pogleda, ako samom sebi negiram njihovo postojanje. A onda sam otkrio da tuđa pitoma reč leči bolje, brže i jače. Samo gde je naći? Kuda je tražiti? Tako veštački nasmejan, s ožiljcima skrivenim ispod dugih rukava koje sam stezao u pesnicama, svi su mislili da se o mene Život nije ni očešao, a kamoli da me je šamarao. Nisu znali da On za svoje napade ne čeka na tvoje punoletstvo.

A gde su tvoji? Znam da ih ima iza tog širokog osmeha, a još više iza tog namrštenog lica. Sve te napukline na koži nisu slika slabosti, to je mapa tvog puta, to je sinopsis tvog iskustva, to su tvoje prirodne tetovaže. Ne stidi ih se. Ne zarađuju ožiljke samo slabići jer ne znaju kako da se biju. Mnogo dublje ožiljke imaju oni koji misle da znaju kako. Te samouverene Život najviše voli da udara s leđa, mučki i neočekivano. Naslađuje se kad ih razuverava, hrani se njihovim polomljenim samopouzdanjem.

Nisu oni slika tvoje slabosti, nego činjenice da si živ. Sami od sebe retko kad prolaze, a od kukanja još sporije. Te ožiljke nastale od življenja najbolje leče zajednička ćutanja. Ona ćutanja kad jezici ne govore, već samo pogledi pričaju. Kad sve uspe da izleči jedan zagrljaj. Majčin. Očev. Prijateljski. Njen. Njegov. Zato ih ne skrivaj. Pokaži svetu da biti povređen a preživeti je veća hrabrost nego biti nepobediv.

Ceo tekst možete pročitati u mojoj knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески