Danas nije moderno iskazivati emocije jer ljudi to ne umeju da cene. Tako kažu neki. A ja izgleda genetskim kodom predodređen da budem kontraš kažem da se prave emocije ne mogu prećutati. Kad su prave one trče iz nas ka drugima jer im nije mesto u tišini, već u sreći koja proizilazi iz deljenja. Samo tada, u dvojstvu, u mnoštvu, imaju svrhu, jer niko nije srećan u samoći već samo kad sebe deli sa drugima.
Ako umeš iole smisleno da vodiš rečenicu više nisi okarakterisan kao rečit, ako se ne bojiš da iskažeš svoje emocije više nisi emotivno zreo, sada se sve to podvodi pod kategoriju patetičan. Izgleda da danas jedino oni muškarci koji govore što je češće moguće „brate“, koji se poštapaju šatrovačkim i koji zveckaju ključevima od kola i zvuče prihvatljivo. Danas bi Mika Antić, Laza Kostić, Dis i Kiš bili obični patetični pičkopaćenici. Drkadžije.
Rekli bi im da su žene, plačipičke, sekaperse. Sve te atribute koji bi trebalo da budu shvaćeni kao uvrede samo zato što su ženskog roda. Valjda su svi ti koji upućuju takve reči rođeni u kupusu, ili su ih donele rode, oni nemaju majke, sestre, devojke, supruge. Valjda su zato danas i ćerke očevima „sine“. Ima čak i nekih žena koje bi rekle emotivnom muškarcu da je žena. To je izgleda neka uzvišena, meni neshvatljiva filozofija koja ne uočava logičku grešku u svemu tome. Valjda su zato danas i drugarice jedna drugoj „brate“.
Fotografija: Stan Watts
Došli smo do tačke gde ako si dobar onda si budala, ako si srećan onda si trn u oku, ako si obrazovan onda si prekvalifikovan, ako pišeš onda palamudiš. Do tačke gde ako nisi bogat nisi ni uspešan, gde ako nemaš švalerke nisi frajer, gde ako nisi zgodan nisi ni lep. Do tačke apsurda gde od tolike želje za nečim prestajemo da budemo ono što jesmo a pretvaramo se u ono što mislimo da je kul da budemo, zaboravljajući da je požuda za budućnošću najveći lopov današnjice.
Ne samo da se emocije prećutkuju, ne samo da su nam modernim načinom življenja osećajnost i saosećajnost sistematski uništene do besmisla, već se pitaju šta to nije u redu sa onima koji umeju da kažu šta zaista misle i osećaju. Tom malignom zamenom teza ljudi odlučuju da ne budu osećajni tobože da ih neko ne bi povredio, ne shatajući da je cena prevelika kada krenu tim putem. Kada im koža zadeblja na emocije možda niko neće moći da ih povredi, ali tada niko neće moći ni da ih učini sretnima.
Nije popularno pokazivati emocije. Osim možda kad neko umre pa na sahranama. Tad je nekako razumljivo. I nikom nije patetično. Ali je dockan. Tad više nikoga nije briga.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
29 comments
Postoje takve osobe, ali se s njima ne stupa u kontakt, odnosno kontakt se ljubazno prekida kada utvrdite na kojim su talasnim dužinama. Postoje i takve žene, i emocije nikad nisu bile previše cenjene. U Skandinaviji ćete biti okarakterisani kao neozbiljni pa i priglupi ako zaplačete za vreme filma, ili se zasmejete čitajući nešto u javnom prevozu. Katastrofa je da su većina ljudi emocionalni bogalji, ali to treba prihvatiti kao činjenicu, jer ne možete prevaspitati onog što će se dami obratiti sa :”Brate gospođo”
Sjajno!
Posle ovog texta ja mislim da si ti covek mog zivota 🙂
Sjajan clanak, opisuje moderno drustvo i uljepsao mi je noc 🙂
S a v r š e n o ! B r a v o !!!
Reblogged this on Stranac.
Ko je pisao ovo? 🙂 Ime,prezime?
“Brate” nije uzrok koji je ubio romantiku. To je posledica, kao sto je i “ubistvo romantike” posledica svega sto se desava poslednjih 25 godina – sunovrata morala kompletnog drustva i dolaska liberalnog kapitalizma na ove prostore – a dobro je poznato da gde kapital vlada, ljudskost umire.
Jasno
ih, pa nikad nismo ni bili svi isti… a uvek ima bar 10% onih koji su slicni svakom od nas: oni se prosto sami za nas “zalepe”. Mislim, ljudi, nije sve propalo 🙂 🙂 🙂
Reblogged this on aleksandra sergejevna.
I kako je lajk ubio blogove.
Parče ničega, praznine, zbog koga nikoga ni najmanje nije briga, oivičeno nečim prolaznim, što se više ne može nazvati lepotom, a uporno se “neguje” i ističe – kako u glavi, tako u srcu, tako i uopšte. Pogodili ste – to je današnji čovek.
Neko je u procesu rastvaranja po univerzumu i ne zna gde se sve nalazi, a neko ide po zamišljenoj pravoj liniji kao po šinama, gde prošlost gura sadašnjost koja je zamišljena u budućnost. Svako bi bolje da može ali tako smo u mogućnosti. Pomirenje hrišćanskog duha i potrošačkog mentaliteta u sebi, za sada daje najbolje rezulate u našem društvu, mada čudno izgleda. Ali uspeh u društvu ima svoju cenu.
Mogu se lepe reči okrenuti naglavačke i mogu se preimenovati kojekakvim primitivnim izrazima, ali za romantiku će uvek postojati ta jedna reč i hiljadu načina da se pokaže… Ima takvih, romanticnih, ali su retki, valjda i jesu zato na ceni 🙂
Ja mislim da ti ne postojiš! Mislim, valjda bi se sreli već…
zašto trošiti reči? 🙂 dela, dela su bitna, uputi ih tamo gde mogu da se vrednuju 🙂 a reči slobodno sroči u neki romantični tekst. Tek si načeo temu, očekujemo nastavak.
Ima nas jos koji se bezuslovno slazemo sa autorom teksta.Deluje zaista da je vreme pesnika i iskrenih ljubavnih pisama proslo! Bravo za tekst. Ni sam ne bih bolje rekao ISTINU!
Do sada nisam imala idole u zivotu,ali ovoga puta moram se izjasniti : “BLogdan” je postao moj idol 😀 😀 😀
Ful si u pravu, uvidi su ti nepogrešivi. Šta sad?
[…] Kako je „brate“ ubilo romantiku. […]
Hvala Ti sto pises!
Smejem se,plačem… tekst svakako ne ostavlja ravnodušnim.Hvala 🙂
OD RECI DO RECI!!!
Zapad.
Kada je jos cika Dostojevski rekao da je njihova stednja novca za buducnost zapravo bajatluk.
Meni se moje društvo iščuđavalo i kada sam plakala na sahrani drugaričinog oca. Valjda zato što mi nije toliko bliska drugarica pa im je bilo neuobičajeno.
Slažem se apsolutno sa autorom. Da dodam još da sam povređen bezbroj puta upravo zbog svoje iskrenosti, da su i neke veze propadale zbog toga ali ipak i dalje ostajem idealista i verujem i u ljubav, iskren razgovor i osećaje. Rečeno mi ja da pripadam nekoj vrsti koja izumire, ali ipak ne želim da se menjam. Koja je onda poenta ako živiš da ništa ne osećaš? Ako ne osećaš kako da budeš srećan? A šta ako te opet povrede? Pa jebiga “brate”, kreni opet ispočetka, biće vredno jednog dana kad budeš u pravu.
Treba biti svestan da površnost, lažni moral, “kajle” bele, žute, neukost, primitivizam… kojima smo okruženi,i koji je trenutno “dominantan” u odnosu na prave ljudske vrednosti, ne predstavlja nešto čemu se većina priklanja. Moje iskustvo je takvo da,do sada, nisam doživeo da je neko od takvih osoba imao hrabrosti da mi se suprotstavi ni verbalno, ni činjenjem.Nikada ne dozvoljavam da ponašanje opisano u tekstu, nadjača ljubav prema čoveku, porodici,ženi,svemu živom.Svojim odlučnim stavom da svuda, a pogotovo u sredinama koje obiluju skorojevićevskim duhom,pokažem ljubav koja izvire iz mene kao čoveka, i koja nije zasnovana na bilo kakvom interesu,dajem primer kako nije teško pobediti provincijalizam i prostaštvo.Mislim da tako treba da se ponaša svako ko je svestan trenutka u kome se, kao društvo, nalazimo.Sami smo dozvolili da primitivizam i sve loše u čoveku bude više primećeno,jer su te osobenosti ljudskog bića agresivnije. “Pametan se povlači” – al budale vladaju. Obaveza svih onih koji se ne slažu sa takvim stavom je da se suprotstave neljudskom u ljudima.Doživeo sam da me pitaju” gde žive takvi kao vi” – što samo govori da se većina ne slaže sa trenutnim odnosima u društvu, i da su mnogi željni da sretnu osobu koja će imati dovoljno hrabrosti da iskaže svoje emocije, bez obzira gde se nalazi.Da završim – Nije dovoljno samo konstatovati stanje, već se treba suprotstaviti tome i aktivno delovati da se to promeni. U protivnom poješće nas “rđa”.
Možda je kasno biti ovako… kul.