SREĆA JE U LJUDIMA, NE U STVARIMA

U životu retko kad sve ide po planu. Obično to što smo zaplanirali ili kasni kako bi nam čeličilo volju, ili iznenadi kako bi nam treniralo spremnost. Zato sam odavno prestao da planiram. I otkad ne planiram, mnogo se više osećam živim. Život je suviše kratak da bi se traćio živeći po planeru jer tada čovek živi kao da nikada neće umreti, a na kraju umre kao da nikada nije živeo.

Adresa mi je čardak, onaj što je ni na nebu ni na zemlji. Na noge sam obuo nomadska stopala a svoje ognjište začergario. U toj mojoj paralelnoj dimenziji nema više očekivanja, ali nema ni razočaranja. U njoj postoji samo Sada. Ono Sada koje mi grči i pumpa srce pod rebrima. Ono Sada kojim zauzimam prostor ovog trenutka i koje mi kovitla krv u žilama. Ono Sada koje mi puni pluća vazduhom a tuđim poljupcima luči endorfin do vrtoglavice. Ono najneustrašivije Sada koje mi ne dozvoljava da patim za bilo čim od juče niti da strepim od bilo čega sutra. I lepo mi je.

Planovi su nekako sebični, uvek u prvom licu jednine, uvek suvoparno povezani sa materijalnim, sa očekivanjima, sa egom, sa karijerom. Želje su čednije, humanije, odnose se i na druge, uvek obojene ljudima, osmesima i zdravljem. Zato danas imam samo želje. Nemam planove. Planova sam se odrekao u korist spokoja.

Fotografija: Dimitri Daniloff

I dalje se ponekad prevarim, jer sam kao čovek proklet nestrpljenjem, pa pomislim kako bi bilo lepo da se poneka želja ostvari brže. A to ne valja. Kad se žigoše vremenom na kraju uvek kao po pravilu pokaže srednji prst. Ona ‘oće kad ona ‘oće. Ne kad se tebi hoće. Zato ostvarenje želja uvek dođe onim smirenima i vrednima, a ne onima koji njeno ostvarenje nestrpljivo isčekuju.

I kad mi se u životu ne da, iz sve snage dajem sebe da na kraju i maler ustukne pred tolikim inatom. I kad su me ostavljali na cedilu, tada sam postajao još više svoj da su mi na kraju činilu uslugu suočavajući me sa samim sobom. I kad je bolelo, sa osmehom sam režao da se na kraju i bol umorila čekajući na moju suzu. I kad su govorili da ne postoje šanse, opet sam terao po svom da su na kraju veće rane imali koji nisu ni pokušali nego ja od par lupanja glavom u zid. Čak i kad sam znao da bijem unapred izgubljene ratove i dalje sam verovao u pobedu, jer se pobeda ne osvaja mišićima nego zaslužuje upornošću.

Željo moja, bilo bi lepo da se ostvariš. Mada ni ne moraš. Meni je i ovako sasvim lepo. Ne zato što imam sve, nego zato što mi ne fali ništa. I ti sama vidiš da sve što mi treba umem da nađem u ljudima, a ne u stvarima. Zato te i ne želim očajnički, nego više onako klinački radoznalo. Jer ljudi su ta moja sreća. A oni su tu. Sada. A ti zakasnela tvrdoglavko, kako hoćeš… Možeš doći, a i ne moraš.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.