NE UMIRE SE OD STAROSTI, VEĆ KAD SE ODUSTANE OD MLADOSTI

Svet odraslih je jedno veliko sranje. Svet odraslih je bojno polje na kom rikošetiraju sujete, gde pucaju nesigurnosti, gde se repetiraju greške a geleri povređenih srca lete na sve strane. Taj svet u kom žive zreli, punoletni i samostalni je ratište na kom se od ega i zla gine, ratište na kom ni najspremniji nikada nisu dovoljno spremni. Svet odraslih je rat u kom je nažalost sve dozvoljno.

Prelomni trenutak kada iz dečjeg sveta prelazimo u svet odraslih je onaj kada prestanemo da se bojimo demona ispod naših kreveta i počnemo da se bojimo onih demona u ljudskim dušama. To je momenat kada naši vlastiti roditelji nesvesno postaju janjičari naše nevinosti uvodeći nas u svet odraslih. Majke nam govore da čuvamo čaše od zlih ljudi da nam ne bi sipali drogu u piće, a niko nam ne govori da ti zli ljudi češće žele da sipaju otrove u srca. Ne prezamo više od babaroga ispod madraca, već umesto toga počinjemo da se borimo sa sopstvenim, u nama skrivenim, čudovištima.

Kada bismo svu tu decu u nama pažljivije čuvali od rata koji tutnji napolju, možda bismo postali bolji ljudi. Kada ne bismo dozvolili da sazrevanje ubije dečju čednost u nama, možda bismo umeli da budemo bolji prijatelji. Kada bismo umeli da sa istom ljubavlju verujemo iskreno u Boga kao što smo onomad verovali u Deda Mraza, možda bismo živeli sretniji baš kao dok smo bili klinci. Kada bismo imali jasnu viziju šta želimo da budemo u životu kao što smo svi znali kao deca šta ćemo da budemo kad porastemo, možda bismo lakše dolazili do ciljeva. Kada bismo u ovom ratnom stanju hteli da zaplačemo kad nas boli i kad nas je strah, možda bismo svakoj patnji lakše našli lek.

Fotografija: Teun Hocks

Ne dopustite tom detetu da ikad iščezne iz vas. U njemu ćete naći odgovore na mnoga pitanja koja sada kao matori ne znate. Ono zna da ne ume samo kroz život, a mi se vrlo često bojimo da to priznamo. Ono zna da mora da posluša, a mi ni sebe same nekad ne umemo da slušamo. Ono se ne stidi da pokaže šta oseća, a mi smo toliko kastrirali emocije da ih više ni sami ne razumemo. Ono je hrabrije od nas, jer se ne boji da bude to što jeste, a mi smo u želji da budemo neko drugi zaboravili i kako izgleda naše istinsko Ja.

Ne bojte se za njega iako je malo. Niko mu ne može ništa, jer nevinih se i usud plaši. Pred pitomima i najdivljiji umeju da ustuknu jer im nisu pretnja. Prava ljubav i najokamenjenija srca pretvara u kamenje mudrosti. Iskren smeh i tugu na sahranama ume da golica do suza. Ono, tako malo ne boji se jer zna pred tolikom čednošću i zlo počne da dovodi u pitanje svoju svrhu.

Postoji jedna kineska poslovica koja kaže da treba umreti mlad, ali se potruditi da to bude što kasnije. Da bi to uspeli potrudite se da, u ovo gluvo doba ćoravih poslova kad su mutavi najglasniji, date busolu spasa malom Sebi, jer će samo u njegovim dečjim rukama pokazati bezbedan put preko linije fronta. Ja sam je dao onom malom Sebi koji je jasno znao da želi da bude pilot, imao životnu želju da nauči da leti, koji se na smrt bojao vozova i čiji je omiljeni crtać bio Čudesna Šuma da me vodi na sigurno. Znam da ćemo na ovozemaljskom ratištu na kraju svi umreti. U vatri te baražne paljbe jedina razlika biće samo u tome ko je poginuo boreći se protiv starosti a ko je umro živeći za mladost.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.