Ja sam dete razvedenih roditelja. I jedinac. Nažalost. Bio je to tužan brak dvoje veselih ljudi. Bila je to ćopava porodica još i pre nego što je prohodala. Ta moja porodica vraćana je defibrilatorima iz kome i kliničke smrti nekoliko puta. Onda je još bolesnija nastavljala da pati od raznoraznih malignih tumora. Od nepoverenja, sujete, loše komunikacije, straha, gluposti, tuđih saveta, ličnih nesigurnosti i velikih očekivanja.
Nije preživela. Umrla je na svom punoletstvu i na mojim maloletnim rukama. Dugo je trajala pa se zbog toga gubitak još duže i osećao. A ja, tada sedamnaestogodišnjak, tumarao sam u nekom ličnom, tuđom odlukom meni nametnutom mraku. Bežao od kuće, tražio krivce, tražio opravdanja, zahtevao izvinjenja, taktizirao, ćutao… Ukratko, tada, u tom trenutku, nisam ni znao da sam zapravo jedino i najviše od svega – patio.
Danas, okruglo deset godina nakon tog razvoda moja majka i moj otac su dobro. I ja sam dobro. Samo mrzim praznike. Ne podnosim Božiće i Nove godine. Tad mi nekako najviše fali to čega više nema. Tada se najjasnije setim jedne daleke porodice i praznične atmosfere. Mirisa tamnjana, pijukanja oko kuće, džaranja vatre, kićenja jelke i spavanja između njih dvoje nakon ponoći…
Dobro sam. Samo prezirem ove fertilne napaljene materice i dignute kurčeve koji nagonski štancuju decu kojoj nisu spremni da daju ljubav. Gadim se nad pokušajima zajedništva koja se završavaju kao po protokolu tako što nečije slabosti pobede jačinu karaktera. Imam poriv da uradim kastraciju svim muškarcima koji prave decu jer im je vreme, a histerektomiju ženama koje rađaju decu jer misle da im isto to vreme ističe.
Nisu deca za svakog, iako svakakvi mogu da ih imaju. Ne morate ostajati u brakovima koji su loši, ali morate i nakon razvoda biti dobri roditelji. Dobri roditelji imaju strpljenja, pažnje i ljubavi za svoju decu. Dobri roditelji komuniciraju međusobno zarad dobrobiti svoje dece. Dobri roditelji ne seru loše jedno o drugom i ne bore se za naklonost deteta jer vaspitanje nije takmičenje nego čast. Dobri roditelji su svesni da deca, ma koliko bila mala, sve znaju jer osećaju svet oko sebe mnogo više nego odrasli.
Ne znam da li ću ikada imati svoju decu. Ili ću gajiti tuđu. Ili ću voleti tuđu kao da su moja. Ali znam jednu stvar. Ne izrastaju deca u loše ljude zbog loših brakova, nego zbog loših roditelja. Ne može dobar brak zamaskirati lošeg čoveka, niti loš brak može uništiti dobrotu u čoveku. Zato i danas volim i poštujem svoje roditelje. Bilo nam je teško. Preživeli smo. Ne znam još uvek koliko toga smo prevazišli i međusobno oprostili jedni drugima. Ja radim na tome. Zato nam želim da dolazeća decenija bude pitomija nego prethodna jer kad najgore prođe jedino što preostaje je bolje sutra.
Živeli,
B.
Priča iz knjige “Obloge od mastila” koju sa posvetom možete poručiti klikom na
Ovaj post je dostupan i na: енглески
138 comments
Dobra komunikacija između roditelja (bilo da su u braku ili ne) je polazna osnova za detetov razvoj u normalnu jedinku. Poštovanje, tolerancija, odricanje za dobrobit dece (ali ne po cenu gubitka nekog svog “ja”), zajednička briga, zajedničko rešavanje problema itd.. I puno, puuuuuuno ljubavi 😉
LaBiLnA,draga,da je toga bilo,ne bi se ni razvodili…
Tebi bLogdane mogu da savetujem da osnujes svoju porodicu,okrenes se njoj i budes dobar roditelj,manje ces se samosazaljevati.Veruj mi,jer prosla sam i gore stvari.Samo cu ti reci toliko je lose da sa majkom nisam u kontaktu,a sa mladjom sestrom koja je sa njom zivela nemam blizak odnos.Uspela sam stvoriti porodicu,odgajiti dva divna sina.U kriznim trenucima samo sam pomisljala na neuspeh svojih roditelja, i to mi je davalo snagu da sacuvam brak i shvatim da su razlozi za razvod mnogo glupi da bi srusio ono sto si izgradio…Ne znam koliko si me ukapirao,ali se nadam da jesi bar donekle
.Zelim ti srecu,zdravu porodicu i dobar odnos u njoj.
Ovo kao da je napisala moja sestra. Njeni roditelji su se razveli,ona je ostala da zivi sa ocem,a majka je zbog toga prekinula svaki odnos sa njom i pravi razdor izmedju nje i druge cerke koja je ostala uz majku u vreme razvoda. Udala se,ima dobrog muza i dva divna sina,koje baba nije videla,ali ima lep i srecan brak.
Covek moze biti srecan i u dvoclanoj porodici! Nismo mi koji ne zelimo decu losi, samo ne zelimo tu odgornost, ni obaezu I to se nikoga ne tice, iskljucivo je na nama da odlucimo.
Dete sam razvedenih roditelja i igrom slucaja ove godine u decembru bice 10godina od njihovog razvoda.Imam i brata starijeg od mene.Majka nas je podigla na noge a i mi smo nju.Tata je nastavio da zivi zivot u nekom svom svetu i nismo bas nesto preterano zeleli da budemo u kontaktu s njim,jer je taj svet svet kriminala.Sada smo tu,odrasli ljudi-slobodno mogu reci posteni i uspesni.Kao sto kazes niti je brak mog caleta poboljsao niti je moju majku nagrdio.Zahvalna sam sto imam takvu zenu pored sebe.I potpuno si u pravu kad kazes da brak nije resenje ako se slucajno napravi dete.To nikako ne bi trebao da bude razlog za osnivanje kao neke zajednice.Ako to ne stima ili nije zeljeno,deca tu uvek ispastaju…
Srećno ti bilo! Istinu si napisao, vidi se da si postao kvalitetna osoba. Sve najbolje ubuduće 🙂
Naslov je bio dovoljan… A sto se detalja tice, osecam uzasnu krivicu sto su i moja deca odrasla i jos uvek su svedoci jednog takvog braka…
E Blogdane, i ja sam dijete razvedenih roditelja, jedinica. Samo, moji nisu imali pojma što bi sami sa sobom a kamoli sa mnom koja sam im se dogodila. Hvala ti na ovome tekstu! 🙂 Ja se i dan danas mučim kako s njima u hod naprijed, i kad pomislim kako sam sve uspjela apsolvirati i oprostiti, uvijek iskrsne neka nova pizdarija gdje vidim kako baš i nisam sve zacijelila. Dug je to proces.
Dragi bLogdane! Sa moje tačke gledišta, proces se može znatno skratiti, na opšte, a pre svega Tvoje zadovoljstvo i korist. Imaš od mene, kao poklon za Novu godinu, jedan besplatni sat za prestrukturiranje problema primenom jedne neobične,ali neopisivo efikasne tehnike. Veruj, za tih sat vremena može se uraditi više nego za 6 meseci na kauču psihoterapeuta,pa bio on i najbolji.
moji kontakti su : radajonic@gmail.com
SKYPE: radajonic
062 81 91 915
I know what I’m doing!
Šta god odlučio, želim ti sve što je dobro i lepo u sledećoj i svim ostalim godinama!
Kako da te rane zacele što brže? Možda ti sad, sa ove distance deluje nemoguće…ali sasvim je realno i izvodljivo kad budes ti sam imao svoju malu porodicu, pa makar bili samo ti i devojka do koje ti je stalo. U početku nećeš želeti ni da zajedno kitite jelku jer je to bezveze. Vremenom ćeš početi da se raduješ tim praznicima koji podrazumevaju i slobodan dan s posla pa ćeš moći više vremena da provedeš sa svojom voljenom. Ako vam veza postane dovoljno ozbiljna, to će bti dobar znak da si prebrodio prvi nivo emocionalne krize. Od toga pate sva deca razvedenih roditelja i ne veruju da prava, čista, istinska ljubav postoji. Probaj da poveruješ da svako ima šansu da nadje sronu dušu i sa njom ima, zdrav, iskren odnos. To je baza, osnova za naredni korak i potpuno isceljenje tvojih rana. A ne možeš ni da zamisliš kolika je nemerljiva sreća kad dobiješ sopstveno dete i uvidiš koliko si na lestvici evolucije daleko dogurao u odnosu na svoje roditelje…
Želim ti sve najbolje u životu i sretnu i uspešnu 2015. godinu.
Reblogged this on Blunino gnijezdo and commented:
Pametno, drago i realno čeljade. I tako mi je trebao ovaj tekst. Hvala, Blogdane.
Svaka cast na textu! Bas me je dirnuo. Ja sam zivela sa oba roditelja,ali njihov brak je bio daleko od normalnog braka,i ja sam se osecala kao da nemam njih. Necu da smaram ovom pricom. Mene nesto drugo muci,ja iza sebe imam jednu losu vanbracnu zajednicu i cerkicu koja na moju veliku zalost zivi bez oca,cak je skoro i ne vidja. Ali ne mojom greskom vec zato sto on to ne zeli. E ja nemam predstsvu kako to da ublazim svom detetu,a vidim da pati zbog svog oca. Iskreno bih volela da pricam sa sto vise ljudi koji su iz propalih brakova. Ja se svom detetu dosta posvecujem,dosta se igram s njom….. Mnogo joj pruzam ljubav,ali sam bez obzira na to ja vidim da se moja cerkica od 6 godina oseca manje lepom i vrednom neko kao kad je otac redovnije vidjao. Ocajna sam. Ali ne znam kako da joj pomognem,pricam s njom,ali ne znam kako da je utesim. :(((
Dirnuta sam. Podelila na svom profilu…
Da najviše bole Božići i Nove godine, divno si sve opisao, baš je sve tako. Hvala
…svaka cast…sve je receno…Takodje sam jedinac koji je sa 19 godina osetio porazavajuce posledice razvoda tate i mame,prvih osoba od kojih ucimo prave vrednosti u zivotu…odnos izmedju muskaca i zene…ljubavi…davanja…mrznje..uzimanja. Na roditeljima je veliki zadatak da prenesu svom detetu kako kroz zivot ,veliki je deficit nama deci razvedenih roditelja….Nedostaju mi Bozici..Nove Godine ,Slave sva ta guzva gde se osecas ususkano medju svojom porodicom pa makar na trpezi bilo hleba i soli.
Fascinirana! Jednostavan tekst koji je objasnio moje komplikovano detinjstvo, i , na moju veliku zalost, mladost mojih sinova! Jos sam mirovni posrednik mojim roditeljima koji su se razveli pre 40 godina a i danas zive zajedno i svadjaju se kao rogovi u vreci, nikad nisu naucili da se slazu, iako se , po meni, na neki cudan nacin vole. A i moja uza porodica se raspala nakon 20 godina. Jedino sto sam mogla da pruzim deci posle pogresno izabranog oca, je maksimum ljubavi, razumevanja i podrske.Sva sreca , ljubav se vraca, ljubav se uvek vraca!
Draga Jelena Lelo. Neznam da li ova knjiga postoji prevedena na srpskom, najbliži rezultat traženja mi je na engleskom ali ti je iz sveg srca preporučujem da je pročitaš! Razumećeš zašto. Samoća koju sam neodabireš je teška, tužna i otupljujuća – been there, done that.
http://www.bokus.com/bok/9789187173370/the-answer/
Želim ti sreću da jednog dana nađeš voljenu osobu kao što sam je i ja našla. Namaste, Ivana
Eh…potpisuje ja sve. Nijednu Novu nisam dočekala sa roditeljima, samo sa bakom. Moji nikada nije ni trebalo da se venčavaju, a kamoli decu da prave, ali eto, napraviše dvoje. Imala sam 11, bila sam “velika” i sve razumela. Pošteno, ni sa 37 još uvek ne razumem. Od 37 sama živim 26, oni otišli svako na svoju stranu. Vaspitavala i odgajala samu sebe, i moram da priznam da nisam loše ispala. Jedino što nikada nisam imala prilike da vidim kako izgledaju ljubav, poštovanje i komunikacija. Iako sam se oduvek trudila da prevaziđem sve posledice takvog života, jednu ne mogu – i dalje sam sama, iako ne želim da budem. To ne umem da ispravim, nadam se, možda uspem, naredne godine…
Draga Jelena Lelo. Neznam da li ova knjiga postoji prevedena na srpskom, najbliži rezultat traženja mi je na engleskom ali ti je iz sveg srca preporučujem da je pročitaš! Razumećeš zašto. Samoća koju sam neodabireš je teška, tužna i otupljujuća – been there, done that.
http://www.bokus.com/bok/9789187173370/the-answer/
Želim ti sreću da jednog dana nađeš voljenu osobu kao što sam je i ja našla. Namaste, Ivana
nazalost ja sam jedan od roditelja tog braka koji je pukao po svim savovima i lepsa polovina je izabrala nekog znatno starijeg iskusnijeg. Deca su u haosu. Nesigurna plase se majke. Cute trpe… Ja mogu da im pruzim paznju i ljubav svaki drugi vikend. O praznicima i ne razmisljam nema te porodicn e topline koju smo imali, a sve zbog tudjh saveta sopstvene nesigurnosti, ljubomore posesivnosti… I VELIKIH OCEKIVANJA jer sam trebao da budem veliki doktor a ona devojka iz unutrasnjosti udata za beogradskog sina profesora fakulteta. I kad se taj njen san nije ostvario resila je da razori poroicu na najgori moguci nacin lazima i neistinama skrivanjem i prevarom! A deca? O njima i ne razmislja ona su kolateralna steta. Deda i baba ih cuvaju vikendima i leti. Uvece dodje umorna s posla sedi na fejsu i to je sve sto im moze pruziti.
Pa zasto, dragi mister P, vi ne budete malo vise sa svojom decom umesto da ih baba i deda cuvaju?
Iskren, emotivan i efektan tekst…hvala što si podelio sa nama svoju priču!
Drugi put citam i drugi put placem. Moram da prestanem da citam. Ili da placem.
Marina ko Marina komentar nije ko komentar…sjajan je!
I sama imam propali brak..tesi me sto moje dete redovno vidja oca i sto smo posle svega ostali prijatelji zbog nje…
brate svaka cast za tekst,sve si u pravu otvorio si veliku temu……ali nije bas sve tako…i ja sam dete razvedenih roditelja i sad sam isto to doziveo ja sam se razveo i imam dve cerkice koje(normalno)najvise na svetu volim ali veruj za 99 posto slucajeva svadja roditelja posle razvoda krivo je NASE NAKARADNO SUDSTVO I NAKARADNI PORDICNI ZAKON koji oceve kao da i ne priznaje i kako da se ne svadjaju BIVSI oko dece kad su nama sva prava uskracena AUTOMATSKI???!!!
Nisu svi ocevi voljni da pruze podrsku i vidjaju decu..Znam iz iskustva..Imao je odluku suda..Moju resenost da dete ipak ima oca..Ali on se u zivotu sina prvi put na par seti pojavio nakon 8 godina..I nisu zakoni krivi..Vec ljudi koji ih ne postuju..Bilo da su Majke ili Ocevi…
Ima delimicno istine u tome sto jkazes,a zivi sam svedok da majke cesto ostavljaju sve,i decu,i odlaze.Ostaju ocevi,kakvi god bili.Ja to trubim na svim strucnim okupljanjima,i zato imam razumevanja za tvoj ugao gledanja.Brini i voli svoje kcerke,deca nepogresivo znaju istinu,videces
Postujem sva vasa misljenja..Znam sta znaci kada ne dostaje roditelj..Na zalost oni nisu medju nama vise…Tako da ne mogu popraviti odnose niti reci ono ne izreceno..Divimse svoj deci koja postanu dobri ljudi nakon razvoda roditelja..Pre svega mom sinu..Pokusajte ponekad da prozivite deo zivota vasih roditelja..Nije bas sve tako crno belo..Nikada nisam pomislila da cu se razvesti..Ali eto dogodilo se..To je moja prica.Prica mog sina i njegovog oca pocinje 8 godina posle rastanka..I sada je to njihova prica..Nikada se nisam pokajala sto sam otisla i odvela dete..dala sam sve od sebe da odraste u kompletnu osobu..Da li sam uspela, ne znam. Puno dece iz takozvanih sredjenih i srecnih porodica nije zadovoljno..Zivot nije crno beli ..vise je siv…Svima zelim da pronadju sebe..Tada ce i sreca i mir duse doci..
Sve sam preživjela!!
nije brak, zajednica, a kamo li roditeljstvo za svakoga…nisu deca zakrpe za promasaje…ali sve je vise onih sto prate trendove, a ne sebe i svoje unutrasnje ja…u braku ili ne, ako si nezadovoljan sam sobom ne mozes ni drugima pruziti srecu i zadovoljstvo…ako ne cinis ustupke u zajednici, ne mozes ih ni ocekivati….i td…
deca su “mali ljudi” i mnogo bolje znaju , razumeju i osecaju od nas matorih…steta pa se toga jako malo roditelja seti, bilo da su u braku ili ne….
bogdane, super ste vi ispali, ma sta mislili i osecali…;) jer ovakvo nesto moze da napise samo onaj ko je sebe izgradio i ko u sebi nema jed i zlo..a tuga? tugu svi zbog necega u zivotu nosimo…
Mnogo istine..i ja bih da prespavam ovaj period godine.,mrzim decembar….ali imam decu zbog kojih taj luksuz sebi ne mogu da dozvolim, i propali brak.Propali brak je ujedno početak našeg novog života,boljeg,kvalitetnijeg.Trudim se stvarno da obezbedim deci sve,mada je to sve širok pojam.Možda ovi silni filmovi na tv što gledamo o nekoj velikoj porodici,pečenoj ćurki poklonima pesmom oko jelke…možda i to malo doprinese ovom stanju…ili samo sazanje da u čitavoj priči bez obzira što znamo da je ovako bolje ipak nešto fali.Pitam se jel fali uopšte nešto ili neko ili je samo društvo okrutno i nameće neka pravila…pojam porodice.Prošli put me nisu pustili u ZOO vrt sa porodičnom kartom, jer ja i moje dvoje dece nismo porodica..pošto porodicu čini majka otac i dvoje dece,tako piše u pravilniku…..Smešno ili za plakati?
Ja sam takodje dete razvedenih roditelja i jedinica samo sto su se moji razveli dok sam bila beba ( mama je shvatila da nece ici i izasla je iz svega). Tako sam postedjena svih strahota razvoda i vecno zahvalna mojoj majci sto je imala snage i hrabrosti, iako bez posla i sa nezavrsenim fakultetom u to vreme da uradi veliku strvar za mene pre svega. Mislim da je osnovni problem ovakvih “roditelja” sebicluk i kukavicluk. Sa ocem nisam imala skoro pa nikakav kontakt u zivotu, a ljubavi sam imala na pretek i izrasla sam u jednu prilicno dobru mamu :). Hvala na tekstu
Draga Jelena, svaka cast tvojoj mami kad je uspjela odgojiti tebe na pravi nacin. Mnogo me tjesi ovaj tvoj komentar,jer i ja imam kcerkicu,uskoro puni 2.godine,a razvela sam se u 7.mjesecu trudnoce,zbog fizickog nasilja. Otac je ne vidja, jer ocigledno ne zeli. Nadam se da cu uspjeti, ohrabrio me tvoj komentar. Sve najljepse ti zelim!
Eh, da…. i ja dijete razvedenih roditelja… jedinica…. Stvarno si ovo napisao…. savršeno! Ne kuže oni koji to nisu prošli… Zato mi, koji jesmo, malo drugačije gledamo na djecu i brak i kad se dogode te dvije divne, najljepše stvari na svijetu, cijenimo ih.
Ja obožavam Božiće… sa svojim mužićem i svojom djevojčicom… =)
Vjerujte da i roditelje bole iste stvari…Nove godine,Bozicici i svi ostali praznici….i zajednicki izlasci i igranje sa djecom….i jos mnogo toga…Al kad neide dzaba sve….
Sjajn si ti čovjek… Skupa ili pojedinačno tvoji roditelji imaju preozbiljne razloge da budu pobosni…
fenomenalni Blogdane…
čitam isti tekst (mislim) četvrti puta.. dotakao me, dotakao me duboko u dušu
Jednako kao i Bluni, trebao mi je 🙂
A ja mislim da si ti jedna razmažena pita pekmezara. Dali ti ljudi život a ti ih tako loše opisuješ. Ko da si živeo u konc logoru. Iz aviona je se vidi da si depresivan i pesimista i umesto da radiš na sebi i tvom “problemu” sreće ti ovde javno blatiš svoje roditelje i njihovu nesposobnost da te “učine srećnim”. Usreći se sam, stvori život i pomozi mu da poraste srećan i lep, jak. Smaraš. Negativan si.
Odavno nisam procitala bolji i iskreniji tekst. To govori u kakvog si covjeka izrastao sa ili bez roditeljskog doma. Prevazici sebe u periodu puberteta, kad ne shvatas da su bunt i bezobrazlug samo ogledalo tvojeg unutrasnjeg stanja tuznog i nesigurnog djecaka dug je proces. Ja sam majka troje djece i planiram jos jedno. Zivim u divnom braku sa suprugom ali sam pobornik samo jedne idrologijeAKO TI DJECA NISU NA PRVOM MJESTU, NEMOJ DA IH PRAVIS ILI RADJAS. U braku nema mjesta EGU.
” vaspitanje nije takmicenje nego cast ” – sjajno.
Odličan tekst i odlično pogođena bit..mama sam jednom divnom dječaku i ništa jednom roditelju nije veći cilj nego odgojiti sretno dijete. Bitno je predvladati vlastiti ego da bi dvoje razvedenih skupa odgojilo sretno dijete. Želim ti puno sreće i još puno ovako pametnih tekstova.
Ja sam otac 7 godisnjeg djeteta. Majka/exwife se htjela razvesti i stvarno se razvela prije pola godine. Odvjetnica, kako ona to voli reci – ‘sređuje razvode’. I ja sam neke stvari u životu krivo napravio.
Mrzim advokate, mrzim zakone gdje otac nakon razvoda automatski ostaje ništa. Puno sam na službenim putovima s kad sam kod kuće exwife često brani susrete sa sinom.
Najviše mi je žao sina. Fulao/fulali smo gadno. Sin je zaslužio bolje.
Ne znam koj si.
Ni ta brada mi s ne sviđa.
Tekst ti je carski.
Hvala ti.
Što reći kad je sve istina..suze teku niz obraze…imam ih troje poslije razvoda bivši zaboravio da ima djecu uživa kao dečko ..najteže je gledati sina kad posmatra očeve kako se igraju sa svojim sinovima a on željan svog…Ali sam ponosna što izrastaju u divne osobe jer sam im se posvetila maksimalno jer njih troje su moj život moja svijetlost moja nada …i uvijek sam rekla nisu djeca za svakoga ako ih nezna cijeniti …neki ih silno žele a nemaju ih a neki ih imaju a zaboravili su ih …
sve ovo zvuci vise nego poznato…tovari tudjih nesposobnosti i neljubavi koje imamo priliku da na svojim plecima vucemo celog zivota, nekad manje, nekad vise. Sta bih izdvojila je to sto iza ove price stoji muskarac, jer je to znaci da hrabrost+. Dakle, priznati sebi gde i sta boli je vec nesto, korak u pravcu ozdravljenja duse. A kao sto rece neko u komentarima, to su procesi, dugotrajni. I obicno se uvek iznova spoticemo na isto kamenje, taman kad pomislimo da smo ga premleli, da ga vise nema na nasim putevima…Pa ipak verujem da se svaki licni “krst” kad tad pretvori u -dragocenost. Inace sve to ne bi imalo smisla…
pa ti si tako mlad 😀 inace, ista moja prica <3 saosecanje…
Odličan tekst.Možda najbolji na ovu temu koji sam do sada pročitala.
Koliko god ti bilo teško zbog razvoda roditelja i svega onoga što uz to ide,ima samo još jedna gora mogućnost od te.
Da ostanu u braku.I da muče jedno drugo,a najviše decu.Veruj mi,mnogo puta sam za svojih skoro pa 30 godina poželela da se razvedu i da konačno znam na čemu sam.Onaj ko ne živi tako ne može da pretpostavi koliko boli višemesečno ćutanje,pa period ‘normalnog’ života,pa onda besmislene svađe praćene jako ružnim rečima i izjavama mržnje koje opet vode u dugo ćutanje.A deca su tu.A njih ni najmanje nije briga.Jer,za svet,oni su srećna porodica.
Hvala za ovako iskren tekst. Na zalost ima nas izgleda mnogo koji smo prosli tako ili slicno. .
Mene su oba roditelja posle razvoda ostavila baki sa 7 meseci, a da nje nije bilo tata je hteo da me ostavi u domu, ona se potpisala da ce se brinuti o meni. Zahvalna sam joj do neba za sve. Oni su otisli svako svojim putem u dve razlicite drzave i tamo se ponovo zenili, udavali.. i ja zivim svoj zivot ali nemam decu ! Istina je za praznike, i ja osecam najvecu prazninu i tugu. Hvala puno jos jednom.
Strasno! A najstrašnije mi je sto izgleda kao da vas se nitko ni ne sjeti. Veliki zagrljaj vama, Svetlana. Bit ćete u redu, vjerujte.
Surovo iskren tekst, a skoro nisam pročitala bolji na ovu temu. Moji roditelji su u braku ali praznina koju sam dobila zbog njihovih nesporazuma, netolerancije, različitih stavova je nemerljiva. Imam 33 godine i sve što znam od njih je koškanje kao rogovi u vreći. Od njih sam naučila šta znači loša komunikacija i nekom pukom srećom sam izrasla u sasvim suprotno od onog što su oni a ujedno sam i svesna problema pa sam potražila stručnu pomoć. Nijedna proslava nije prošla bez nekog koškanja i prepucavanja a sve što sam želela je da se ušuškam između njih dvoje i na miru pogledam neku emisiju, film, seriju. Ja kao dete nemam nijednu zajedničku uspomenu i da ne pominjem da mi kao porodica nikada ali nikada nismo otišli u bioskop, na koncert, na predstavu. Nijedan naš zajednički obrok nije mogao da prođe bez zajedljivih komentara i svega ostalog da sam ja na kraju prestala da jedem samo da ne bih sedela sa njima za stolom. Samo ja znam kakve traume i posledice sada imam zbog toga i koliko mi truda treba da pređem preko toga. Shvatite ljudi da dete nije krpa sve vidi, čuje i oseća, sve upija. Stavite dobro prst na čelo, to je jedna duša koja vam je poverena na čuvanje a ne krpa da je bacate kako se vama prohte. Budite odgovorni i fer kako prema sebi tako i prema svojoj deci. U redu je da se ljudi posvađaju i da ponekad naiđu na nesporazum ali se sve to da rešiti razgovorom, strpljenjem i tolerancijom.
krasan članak, nažalost sve je više djece koja pate jer je i razvoda sve više ali i loših brakova. uvijek se sve lomi preko djece, znam iz iskustva ljudi oko sebe-mogu roditelji zadržati civilizirani kontakt zbog djeteta ali uvijek su tu sitna natezanja i prepucavanja…smatram da nije fer da dijete automatski pripadne majci, svaki razvod je slučaj za sebe ali ono čemu ja svjedočim da je tatama ipak drago da imaju djecu “samo” svaki drugi vikend i još pokoji dan jer tako i dalje viđaju djecu “tu i tamo” a imaju svoju slobodu i mir…jedan tata kojeg poznam ima sa svojom bivšom dogovor pola-pola (tjedan-tjedan) što je po meni jedino fer i korektno (i kad je kod njega i kuha i čisti i sprema što je i normalno a ne kad i te vikende kad se jedva vide tate provode po kavama, pizzama ili kod drugih po ručkovima jer ne znaju kuhati)…tate moraju znati isto što i mame i moraju biti jednako sposobni brinuti se za svoju djecu…
Taj dogovor “tjedan-tjedan” mozda jeste najbolji za roditelje, ali nije za dete. To ce Vam potvrditi svaki deciji psoholog. Znam jer sam u postupku razvoda i bivsi i ja smo se posavetovali. Dete mora da zna gde mu je dom, gde zivi i pripada. Mi smo napravili dogovor, dete vidja oca skoro svaki dan, zajedno rasporedjujemo obaveze oko njega, ponekad zajedno odemo u parkic ili bioskop, spava kod oca svaki drugi vikend, ali provode bas mnogo vremena zajedno. I to tako traje vec duze od godinu dana. Bilo je zatezanja, bilo je svega, ali smo uspeli da resimo, zbog detetove dobrobiti. Ovaj tekst nas je oboje bas dirnuo. Jedino sa cim se ne bih slozila je recenica :Nije dete za svakog, mada moze da ih ima svako. Jer ne moze, nazalost svako da ih ima. Ponekad bas oni koji su ih najvise zasluzili.
Prakticno savrsenstvo je resavanje problema strpljenjem. zbog cega smo posle srecni.
Ja sam trudnica..desilo se slucajno iz neceg sto je licilo na vezu samo zahvaljujuci mojim jakim emocijama i voljom. O da , ponudjen je meni brak..ali stavljeno do znanja da sam jadnica koja ce dobiti muza samo zato sto je zatrudnela . Nisam ja jadnica. Resila da idem sama, sa bebom zdravlje boze , napred u zivot . Necu ni zapocinjati brak za koji znam da bi bio promasaj. Bez posla sam, zivim u delu kuce svojih roditelja..ali jedno znam. Imam svu ljubav ovog sveta za to moje nerodjeno dete. Bice nama dobro 🙂
Elena srce drago, samo napred. Svom tom detetu ćete biti sva prelepost ovog sveta koja u dve reči može da stane.
Dijete sam razvedenih roditelja i sto je rijedkost,odrasla sam kod tate.smatram da je on pruzijo sve sto je znao i mogao da mi bude dobro.iskreno,sada kada vratim film,osjetilo se na svakom koraku da nema majke (nisam je do 16-te god. nikada vidjela).ja sam kao dijete,i sada kao zrela osoba tvrdim da meni kao meni majka nemoze nedostajati jer neznam sta je to,ali me cijeli zivot prate posledice toga sto su moji roditelji napravili. Od tate i macehe nisam naucila vrijednosti postovanja i te neke ljubavi jer maceha je uvijek maceha (jos ako ima svoju djecu),postoji ta podjela tvoje dijete,moje dijete!sebe bih sada procijenila kao postenu osobu ali sam emotivno slaba.prizeljkujem svu onu ljubav koju nisam osjetila,trazim neki idealan brak a istovremeno me ljudi dozivljavaju kao nekoga ko je poprilicno hladan!ja samo muzu mogu reci da ga volim i svakodnevno “gusim”svoju djecicu poljubcima,maznjom i rijecima:volim vas najvise na svetu! Sretna sam sto mi je Bog dao moja 3 andjela,mislim da cu sve uciniti da odrastaju uz mamu i tatu,da oni budu potpune licnosti ali zivot je dug i nepredvidiv!
Ovakve teme me uvijek razplacu pa sam sada morala malo da se emocionalno razteretim!
Odlican tekst,iskren,autentican.Moji su sinovi sve to prosli sa 8 i 9 godina,dakle,pre 21 godinu.Ja sam psiholog i tada sam bila na nekoj obuci za psihoterapiju i moja mentorka,Lukrecija Vranesevic,hvala joj beskrajno,tada mi je rekla:deca dozivljavaju razvod,kao i roditelj,sa kojim ostaju,ako vi po ceo dan idete po kuci i kukate,tako ce i njima biti.Trudila sam se da zivimo normalno,bilo je tesko,podstanari,devedesete godine,razvela sam se pocetkom 93.,nemastina…Njihov otac je ucestvovao,kada i koliko je hteo,nikada nisam ruzno pricala,jedino on je njihov otac.On se ozenio,maceha nije kao one iz bajke,naprotiv,cenim to,udavala se nisam,lakse mi je bilo da nemam suflera u vaspitavanju.Danas su odrasli,mladji ceka bebu,stariji(godinu dana)zivi sa curom,divni su prema zenama,hehe,nekada preteraju,a mladji me zeza:ko li me tome ucio?Ovo je,ipak,moje vidjenje,ne znam njihov ugao,iako smo puno pricali o svemu.Deca nekada,zbog toga da ne povrede roditelja,kazu ono sto misle da on zeli da cuje,ali zelim da verujem da su uspeli da prebobaju razvod,sa minimum posledica.I vole sve praznike,valjda i to nesto znaci
Kroz vekove deca nisu bila centar sveta,i kao što može da se vidi mnogo mentalno zdravije generacije su bile pre.Dete je mali čovek,duša u malom i ono se iskonski u stvari brine šta će biti sa njim,jer je svesno svoje nemoći za preživljavanje.Ali to dete odraste,zaljubi se i ako ima sreće ne osvrće se ni za tatom ni za mamom,nego gleda dupe svoje.Prestanite da dramite,poenta ljudskog bitstvovanja je kao i kod svih životinja.Produženje vrste.To je tako kako je i gotovo.Zamisli sad da optužuje prase svinju zato što ga je donela na svet u oboru,jer mu je sudbina da bude pečenje.Isto tako je glupo dati sebi za pravo da ti osudjuješ nekog zato što si došao na svet. i avaj ,gle čuda što nije kako tvoje sebično dupence želi(a propo da je dete ustvari preplašeno iskonski za svoj opstanak)Toliko drame..Fuj..Ako si već došao na ovaj svet,ima razloga,a to sigurno nije da se sudi drugima..
moji su se razveli kad sam bila jako mala i ne secam ih se zajedno, tako da nemam frke tog tipa-moji toliko nisu bili jedno za drugo i meni je zapravo bilo super sto nisu zajedno i nikada nisam zelela porodicu sa njih dvoje. razlog zasto komentarisem na ovo jeste sto mislim da je pogodjena sustina u potpunosti, pogotovu recenicom, parafraziracu, -muka mi je od dignutih k*** i napaljenih materica koje prave decu jer misle da im je vreme- moja majka je zelela dete, otac je hteo jer to tako treba i naravno da je bio bezvezan otac. ne kapiram uopste roditelje koji zbog drustvenih konvencija zele decu i kako im uopste to dolazi u pamet. takmicenje ”ko je bolji otac/ majka” dozivela sam na jadan nacin sa oceve strane i slusala sam od roditelja mojih prijatelja i opet- sta vam je u glavi, ljudi moji, promaja? sujeta je odvratna, odvratna stvar. jedino sto mi je gore od svega toga jesu roditelji koji ostaju u braku ”zbog dece”, a dete naravno tako jos vise pati, em sto je razlog lazan, em sto je brak sranje. sve sto cu jos da kazem jeste-zivela deca razvedenih roditelja, samo hrabro i super tekst!
Treca sam zena svom muzu koji iz prethodna dva braka ima decu. Mislim da tek sada mogu da sagledam posledice nekomunikacije izmedju mog muza i njegovih bivsih zena. Deca: frustrirana, nesrecna, rastrzana, trovana,nicija….cak i danas kada najstarije ima 35 godina. Zvucacu sebicno,ali sam srecna sto je nase zajednicko dete odraslo u drugom okruzenju. Povlacenje dece po centrima za socijalni rad, tuzbe, sudovi……sve se to obilo o glavu njihove dece. Strasno je to sto odrasli ne mogu da nadju mininum interesa za svoju decu…ej breee za SVOJU decu! Potreslo me je tvoje pisanje…..sve si iskreno opisao …..i cesto razmisljam kako smo kao ljudi losi….vodamo ,tetosimo, titramo kucnim ljubimcima, a za decu nemamo vremena,neznosti…da,zaista decu ne treba svako da ima.
This is a hard text. I agree 100%. There should be a counselor that would be a must for each married couple and they should evaluate if people are capable to have children.
I’ve lived through the shit and I’m feeling the same you are mate…
Svaka cast za blogove, sveukupne, konacno jedno realno pisanije, mislim da su ovo jedni od najrealnijih blogova koje sam procitao.
Jos je gore ako se takvi roditelji ne razvedu…… Dete tako ostaje pod terorom njihovih zabluda sve dok ne isprati svoje roditelje na onaj svet ili se od njih ne razidje, a cesto i nastavlja da zivi u plodovima takvih zabluda. Ovaj haos u kojem danas zivimo je upravo tako stvoren. Nadam se da ljudi na celoj planeti postaju sve vise toga svesni i da ljudska vrsta nije dosla do kraja svoje evolucije.
Život je sve, samo ne bajka. Ljudi prave greške. Ja sam dala sve od sebe da ispravim šta se ispraviti može i da deca što manje ispaštaju. Trud je jedno, a koliko to uspevamo- drugo.
Nepune dve godine posle razvoda, otac moje dece je umro.
Sin na oca- emotivan, zatvoren, u nekom svom (i dan danas, sa 24 godine) dečjem svetu.
Ćerka- borac, sa sve četiri na zemlji, kaže sve što misli i oseća.
On uvek traži krivce, ona uvek traži rešenje.
Oboje su dobri ljudi, i, nadam se, srećni.
Dakle, nije sve ni do našeg angažovanja oko deteta, dosta toga zavisi i od njegove prirode.
Svakako je naše da nikad ne odustajemo, da uvek i u svemu budemo uz dete i podržimo ga najbolje što umemo i možemo.
I da se nadamo da mu je to dovoljno.
Da, ne rekoh: koliko god da se trudite, nije dovoljno; šta god nije kako treba, vi ste krivi; uvek je moglo bolje… i nikad ne možete potpuno nadoknaditi ono što bi pružio drugi roditelj da je sve kako treba!
Potresao me je ovaj tekst,
Sa gledista dece razvedenih roditelja, roditelji su glavni krivci i to jeste tacno.
Ali, postoji ono veliko ALI.
Komplikovano je to objasniti.
Slucajevi su jako razliciti.
Uglavnom se svodi na to, da kad roditelji mogu da se dogovore oko stvari bitnih za decu, do razvoda braka i ne dodje.
Problem je u tome sto dogovora nema ili se on ne postuje, do razvoda dodje, a teret zivota padne prvenstveno na decu i na onog ko ostaje sa decom.
23 godine sam se trudila da sacuvam porodicu, jer i dalje mislim da je zdrava porodica osnov za normalno odrastanje dece.
U tome nisam uspela, ali sam dala sve od sebe da svom sinu pomognem da postane uspesan, samostalan i ekonomski nezavisan od bilo koga.
Bilo je tesko i njemu i meni, ali smo nasli snage i bar u tome uspeli.
Posteno sam “platila” los izbor bracnog partnera (moje dete za to nije krivo).
Danas kad se osvrnem na svoj zivot, mnoge stvari bih uradila drugacije, ali vreme se ne vraca unazad.
Znam da je mom sinu bilo tesko i da ce osecati posledice do kraja zivota svojih roditelja, ali za svaki dogovor potrebno je bar dvoje.
Do kraja svog zivota osecacu se krivom zbog toga,
Kad vas neko toliko povredi i unisti vam zivot zbog svojih licnih interesa, kad vas izneveri i ostavi da se borite sa zivotom sami, a zena ste, onada vam samo dela mogu uliti poverenje i dati mogucnost za normalne odnose, reci nikako.
Imam dovoljno godina i iskustva da mogu sebi da dozvolim da dam savet buducim roditeljima. Deca ne odlucuju ni da li ce, ni kada ce, ni kod koga ce da se rode. Odluka je na roditeljima, ali i odgovornost. Kad odlucite da rodite dete, vise niste ni vi, ni vasi interesi na prvom mestu.
Nemojte se plasiti odgovornosti,
Ako niste sebicni, potrebna vam je ljubav za svoju decu i svest da su oni nastavak vas samih.
To ce biti sasvim dovoljno za svaki dogovor i opstanak porodice koja treba da bude osnov
zdravog zivota.
Ako niste u stanju da se odreknete nacina zivota koji ste imali pre no sto ste postali roditelji,
sacekajte sa roditeljstvom dok ne shvatite da je to neminovno.
Deca su najvece blago koje mozete imati u zivotu i od vas zavisi koliko ce jednog dana i sami biti dobri roditelji.
Kad ih rodite, stavite ih ispred sebe, posmatrajte ih kao male ljude i pomozite im da postanu veliki. U tome ce te uspeti samo zajednickim snagama.
Samo tako ce te pokazati svoju zrelost i uciniti da ne pate ni oni, ni vi.
Zelim vam srecno roditeljstvo !
Kao da si opisao moj propali brak…. Dok sam citala tekst,cinilo mi se kao da moja deca pricaju o nasoj porodici. Taklo me i dotaklo. Ako jednoga dana budu pisali kao ti, onda nam je ravod najbolja stvar koju smo ucinili , naravno , osim sto smo njih stvorili.
Читам, и питам се, да ли је сва срећа ако родитељски брак “опстаје” по сваку цену. Једнога дана почне јадиковка да је све то трпљење било због деце?! А да ли је?
Одрасла сам у породици која није стварана из љубави већ из потребе да се обоје доказу да претходни брак није “пук`о” њиховом кривицом. Брат, сестра и ја смо живели између тешких и отровних рећи, сталних расправа и свађа… Израсли смо и стасали у озбињне образоване људе, имамо породице, живимо нормално.
И ево оног али!!!
Кроз цео живот потреба да се не понови преживљено, да наша деца не прођу кроз пакао мржње и неслоге. Мој супруг, зет и снаха чак и не знају како смо живели, деци причамо само најлепше ствари из детињства… Кад гледам своје дете како се безбрижно игра, сетим се да сам у њеним годинама знала да моје дете неће пролазити кроз све оне патње. То сам још тада себи обећала.
Док ово пишем, дрхтим и губим концентрацију. Само онај ко је кроз све ово прошао схватиће. Ви други сте срећни ако нисте имали оваква искуства.
Драги моји, верујте ми, много пута сам пожелела да се родитељи разведу.
Плачем, тешко ми је, волим их, …….
Been there, done that….I posle 30 godina mi nije lakse, veruj mi…
A pred Novu godinu mi se creva vezu u cvor i samo cekam da prodje, samo cekam da prodje….
Moji su se razveli kad mi je bilo tri godine. Sad mi je pedeset, a neki ožiljci su još uvek tu. To je nešto što obeleži život ali i nešto što iz čega naučimo mnogo o životu, ljudima, pa i sebi samima. Dirnuta sam tekstom. Zaista.
Bravo za tekst
Nema sta da se doda
Moj komentar se odnosi na Vladin komentar, pisan 9.1. u 11:33
Zasto ne shvatate da ne zele svin decu? Je li to tako tesko? Ne zelimpo obaveze te vrste, ni odgovornost, ni karijere zbog kojih smo mrtvi umorni..Eto, ne zelimo, zelimo slobodu, on i ja, dovoljni jedno drugome!
I zbog cega u opisui dece navodite sta su zavrsili, kao da je to neko merilo, kao da danas vecina ne zavrsava fakultet?
Imamo 25 godina braka, dvoje zdrave, pametne, srecne i fakultetski obrazovane dece. Nije uvek bilo lako ali smo bili slozni, pa smo nekako pregurali. Supruzini roditelji su bili u braku do tastove smrti, kao i moji do majcine smrti. Kad nam se nesto pokvari, ne kupujemo odmah novo nego popravljamo (ovde mislim na odnose u porodici).
Ako smem, porucio bih mladima koji nemaju decu zbog “siromastva”:
Ako se smatrate siromasnim i zbog toga nemate dece, ne samo da necete ni imati dece, nego cete i ostati siromasni. Jedini pravi motiv u zivotu nisu ni patike ni najnoviji mobilni telefon vec deca. Samo deca.
Takodje, piscu bih zamerio onaj deo koji se odnosi na kastraciju i ono drugo (pretera ga!), i na stilu: u nasoj gramatici psovke i ruzne reci nisu cetvrti stepen poredjenja.
Vlada
Imala sam 14 kada su se moji razveli! Bože, kakvo je to olakšanje bilo! Mir u kući, pa makar samo sa majkom koja jedva sastavlja kraj sa krajem, nema cenu! To što moj otac nikada nije mario za svoju decu, treba njega da brine, a ne mene! Hvala Bogu i mojoj mami, ispadoh solidan roditelj i čovek. Bolje jedan gadan kraj, nego mučenje bez kraja!
Sve je tako tacno. Ali onda ostanes bez njih, sam. I shvatis, ali kasno…..
Auh…od ovog moze da se rikne
Ne svidja mi se. MIšljenje pojedinca zasnovano na sopstvenom iskustvu. I ja sam dete razvedenih roditelja, nisam besna ni na koga, pogotovu ne na roditelje, zahvalna sam im što su se razveli, što su uradili najbolju stvar i svojim životima – razveli se. Volim decu, imam dete i divnog muža, predivan brak. Sve ono što nam se dešava potiče iz našeg uma, sve je u glavi…
Lepotice citaj tekst, on je pisao o svom iskustvu i nije rekao da su svi roditelji neodgovorni.
I ona je samo pricala o svom iskustvu i rekla svoje misljenje. A i ovo ironicno “lepotice” kao sto neko isto rece, je ruzno. Nema potrebe,
Zasto je ironicno nazivas Lepoticom? To bi trebalo da znaci da je neko glup, jer nije nesto shvatio, pa ovo kao lepse zvuci?
Jedinica sam ,moji su se razveli kad sam imala 6 god,otac mi je bio alkoholicar i kockar ,slabo sam ga vidjala i pre i posle razvoda ,ali imam lepe uspomene na njega i to malo vremena provedenog s njim,rado se secam iako moja majka mi je kad sam odrasla ispricala RUZNU ISTINU o njihovom braku i razvodu ,i sta je sve pretrpela.Otac je poginuo u ratu u Bosni kad sam imala 11 god tako da nisam ni stigla da ga upoznam i cujem njegovu stranu price.Majka se preudala jos dva puta i moje detinjstvo je bilo sve drugo nego bezbrizno ,duga i teska prica MOJE ODRASTANJE .Ovo sto si gore napisao kao da je izaslo iz moje glave ,mislim potpuno isto i razumem te ,Copy and Past na moj face ,sve najbolje u Novoj 2015 ,pozd iz Toscane
Prelep post, izuzetno kompletan, objektivan, a nadasve emotivan. Podelila sam ga na mom blogu. Hvala Vam.
Ja nisam dete razvedenih roditelja ali su moja deca, deca razvedenih roditelja. Znam koliko im je bilo tesko i koliko im je tesko i sada 8 godina posle razvoda. Ali isto tako znam koliko je i meni tesko zbog svega toga a najvise zbog moje dece. Moja prica se ne uklapa sa onim sto si rekao o skalpanju braka. Nisam se udala zato sto sam ostala trudna pre braka.Ocekivala sam postovanje i ljubav! Borila se za moju decu ne misleci na to sto se desava oko mene. Bila sam zaslepljena i nisam videla stvarnost. I na kraju se desio razvod posle 23 godine braka. I sad kad pomislim na sve te godine, jeza me hvata! Zato dragi moj Blogdane moras da shvatis da ne mozes sve roditelje da stavljas u istu kantu, nisu svi isti! I jos nesto! Ja tebi zelim sve najbolje u zivotu i da nadjes zenu koja ce da te postuje i podrzava (naravno i ti nju) ali zivot je cudo, nikad neznas sta ce te snaci i gde ces zavrsiti! Mozda daleko od svoje dece iako su nam deca najvaznija (meni) u zivotu. I borim se za njih i boricu se dok sam ziva! Veliki pozdrav iz Osla.
Svaka cast na textu!!!Sin mi je dao da procitam,jer je i on dete razvedenih roditelja,kaze,da se potpuno pronasao u tvojoj prici…a ja ga citam ponovo i ponovo…
Ceo svet treba da se vrti oko prastanja i tolerancije. Amin.
Sustina zivota treba da bude u toleranciji i oprastanju. Amin!
Sto vec neko rece, “ovo sto si gore napisao kao da je izaslo iz moje glave”, jer ni moja porodica nije preživela. Umrla je na mojim decijim rukama. Samo sto sam ja, tada petogodisnjak, jos 35 godina “tumarao sam u nekom ličnom, tuđom odlukom meni nametnutom mraku”, pokusavajuci, u duvanskom dimu i alkoholnim parama, da shvatim koju sam ja to uzasnu grsku naopravio zbog koje su se moji roditelji razveli.
Moji roditelji vise nisu zivi. Majku, sa kojom sam ziveo posle razvoda, volim i poštujem, jer je zrtvovala svoj zivot da podigne i iskoluje brata i mene i da nam, zajedno sa svojom majkom, a nasom nanom, pruzi sve sto je u njenoj moci da imamo srecno detinjstvo i mladost. Jedino joj zameram sto mi nikada nije rekla da za razvod nisam ja kriv.
Oca, sa kojim sam se vidjao jednom godisnje, niti volim, niti mrzim, ali ga postujem. Jednostavno nisam stigao da ga upoznam nista bolje od slucajnog sagovornika u vozu.
Ja sam preziveo, zahvaljujuci divnoj porodici koju imam. Volim praznike, volim Božiće i Nove godine, jer tada, sa mojim divnim cerkama od 7 i 14 godina i divnom suprugom, mogu da uzivam u pravoj praznicnoj atmosferi i da im ispunim sve zelje. I ucim svoje cerke, na licnom primeru, da svoju buducu decu vole najvise na svetu i da im nikada, ama bas nikada, svojim budalastinama ne nanesu bol i patnju.
Ziveli
Mala ispravka. Ne moze bas svako da ih ima.
Ja ih hvala Bogu imam, dve smizle. Ali meni jako draga osoba, koja je u sjajnom braku sa divnim covekom, nazalost, ne.
Evo, ima tome bezmalo 60 godina kako sam i sama dete razvedenih roditelja. Njih više nema. Imali su dobar brak, pristojan razvod i odličnu komunikaciju posle razvoda. Voleli su jedno drugo i poštovali se sve do svoje smrti. Oboje nikad nisu rekli ni jednu ružnu reč o onom drugom, ali…moj brat i ja smo ispaštali. Debelo. Majka nas je odšolovala i izvela na put, ipak, rasli smo sami. ispali smo savršeni ljudi. Oboje smo imali porodice, po dvoje dece. Sad su to odrasli ljudi. Ne, mi se nismo razveli od svojih partnera, a nije da nismo imali razloga. Međutim, nama su naša deca dala snagu da oprostimo našim roditeljima, mada mislim da moj brat nikada nije oprostio mami, što nije ona oprostila našem tati ne jednu, već kusur prevara. No, to je neka druga priča. Kako god, i ti ćeš, sigurno, zarad ljubavi, nemerljive, prema svojoj deci, a ja ti ih od sveg srca želim jer su najveće blago, ponos i poraz u životu jedne individue, oprostiti svojim roditeljima i onda ćeš razumeti, jer ćeš tek onda da “porasteš”, sasvim. Dotle, nek si srećan i dugovečan!
Reblogged this on zagonetnost.
Dirnuo me je tekst. Prosledila sam link svima za koje znam da ce ga ceniti. Hvala ti na ovome.
Da,ja nisam dete razvedenih roditelja,ali bih volela da jesam jer su nam zagorcavali zivot vecitim svadjama.I dan danas je tako,ali sam u mukama zbog sopstvenog zivota,njima prepustila da resavaju sami svoje probleme.Moja brak je trajao 14 godina i zavrsio se smrcu mog muza.Imala sam lep brak.Moja dva decaka pate za svojim ocem i ,verovatno bi sve na svetu dali da smo se razveli i da je on tu negde.Ovako,oni su ,bas kao i ja,vecno osakaceni i uskraceni topline i ljubavi koju pruza porodica.Ja jesam tu za njih ,u svakom momentu njihovog zivota i borim se na sve moguce nacine da im sve propusteno i izgubljeno nadoknadim,ali…Praznici,mrzim ih,a nekada sam ih volela do neba.
Ostaje mi da molim Boga da mi podari snagu da ih izvedem na prave puteve,a da pri tom ostanem normalna i za sebe.
What a great article! You said what was to be said. Beautiful! Should be an obligatory lecture for every couple (and others who are considering kids!)
I fully and totally agree with you ?.
I ja sam dete razvedenih roditelja.Muku mucila u deinjstvu,misleci ja to svojoj deci necu nikad uraditi.A onda,bez obzira sto sam se udala za onog kog sam volela i rodila dvoje zlatne dece,ta ljubav nije bila uzvracena pa se brak raspao.Ovaj tekst me podseti da nije bitno da li deca rastu uz oba roditelja,vec je bitno kako ti roditelji o njima brinu.Sad od kad smo rastavljeni deca imaju vecu paznju..bar sto se mene tice.I imaju dva Bozica,dve Nove godine,dva rodjendana…Nadam se samo da i oni to shvataju,da smo postali bolji ljudi od kako nismo zajedno jer dok smo bili zajedno to nije ninasta licilo,a ponajmanje na porodicu.
Slažem se, jasna eremic! Ja sam napustila supruga kada je starije dete imalo tri god a mlađe 40 dana. Moj odlazak je trebalo da bude onaj potres koji će ga probuditi iz alkoholne letargije, ali na žalost, to se nije desilo. Posle par meseci najgoreg pakla usledio je, ipak, razvod. Ali sada moja deca imaju oca. Jer to vreme koje provede sa njima, koliko god retko(zbog velike kilometraže), ipak je zaista kvalitetno, jer im je posvećen u potpunosti, što nikada ne bi bio da se sve ovo nije izdešavalo. Naravno, moje moralne dileme se nikada neće razrešiti. Takođe, činjenica je da deci ništa ne može nadoknaditi taj gubitak. Ali, ipak sam i ja sada mnogo više i kvalitetnije posvećena njima, jer nisam ophrvana neprekidnim nezadovoljstvom i strepnjom kakav će i kada njihov otac doći kući. Odrasla sam među roditeljima koji su se jezivo svađali. I klela sam se da će moja deca imati mir i srećno detinjstvo. Učinila sam sve, apsolutno SVE što sam mogla da sačuvam porodicu. Na kraju sam shvatila da im moja psihička rastrojenost može naškoditi mnogo više nego razvod sa čovekom kome ne predstavljam ništa u životu…
Tekst me je jako dirnuo I podsetio na moje detinjstvo razumem te u potpunosti jet sam ja slicne reci kao ti u tekstu govorila mojim roditeljima koji su mi nehotice oteli detinjstvo I poslali me u surovi svet odraslih pre vremena. Udata sam vec 6 meseci nisam se udala zato sto sam zatrudnela ili zbog novca vec zato sto svog muza jako puno volim ,zato sto se slazemo dobro I umemo da komuniciramo zrelo I smireno cak I kad ne ide sve sjajno . Detetu su potrebni roditelji koji su psihicki zreli za takav korak I oboje zelim kada ih budemo imali u buducnost da im damo najbolji deo sebe I ulepsamo im zivot jer smo oboje deca razvedenih roditelja. Jos jednom svaka cast za tekst?
Bravo za naslov, tekst …. Jednostavno bravo za sve !!!! Interesantno da dok sam čitao tekst, prolazio je mi je moj život kada su se moji razveli. Imao sam tri godine. Po malo me je bilo sramota što prvo nisam pomislio na svog sina jedinca jer je i on dete razvedenih roditelja …. On sada ima 26 godina i upravo prolazi “prvih” deset godina od razvoda. Komuniciramo njegova majka i ja i tako …. Do neke sledeće dekade … Hvala na vremenu, Goran
Bravo ! Tacno u sridu.Hvala sto ste svoj nacin razmisljanja podjelili sa nama.Staratelj sam iodgaljatelj napustenoj djeci .Cesto puta sam se cudila njihovom revoltu i nepovjerenju mislila sam neopravdanom(tesko se ljudima naci utudoj kozi).Nadam se da ce i sva moja djeca kao i vi doci do tako lijepe spoznaje.Bit ce te divan roditelj.Svako dobro.
Sve se slažem,osim sa tvrdnjom da može svako da ima dete,…E ne može,bar MI ne možemo,a hteli bi, i volimo se i imamo divan brak….
Izvinjavam se zbog nepreciznog izrazavanja. Prepravio sam. Zelim vam sve najbolje.
O Boze, pa podrazumeva se da moze svako ko je zdrav, sto sad to mora da se naglasi?
Jedan od najboljih tekstova u moru onih koje pročitah, a čitam dosta. Žao mi je što nisam imala čast da ga pročitam mnogo ranije. Moj naklon Gospodine.
Izneo si nesto vrlo bitno :”Ne može dobar brak zamaskirati lošeg čoveka, niti loš brak može uništiti dobrotu u čoveku.” Svaka cast na svevremenskom humanizmu!
У сличној смо ситуацији расли и могу само да те замолим да ово што си написао имаш на уму заувек, а нарочито када постанеш нечији родитељ. Верујем да ће тај неко имати вредног саборца у борби званој Живот.
Уздравље!
Ja sam mislila kad sam videla naslov da će u tekstu, više biti o tome kakvi su današnji “roditelji”. Kako pojma nemaju da vaspitaju svoju decu, ne znaju da im stave ni tačku ni granicu. Da su deca većinom ne vaspitana i nesnosna ali opet zaslugom roditelja koji neće da biju decu jer to je ne moralno i varvarski, a ni sami ne znaju ili nemaju vremena da ih vaspitaju. Mislim da ti fali nastavak teksta o ovoj temi, ja ću ga rado pročitati! Pozz
Mrzim praznike jer ih previse volim 🙂 Jos jedna jedinica razvedenih roditelja, samo sto je u mom slucaju od tada proslo 20 godina 🙂
Nisam dete razvedenih roditelja, ali mi se ponekad činim da bi za sve nas bilo bolje da jesam. Ostali su u braku do očeve smrti. Nas troje smo rasli uz dvoje nesrećnih ljudi koji su ostali zajedno zbog dece i mrzeli se zbog toga. Jedno od mojih prvih sećanja je šamar koji je majka dobila od oca, imala sam 4 godine, vrištala gledajući majku kako oblači kaput i sprema se da me napusti. Nije otišla, naravno. Kasnije više nije bilo šamara, ali nije bilo ni razgovora, ali i pored toga su stvorili još dvoje dece. Ja sam se udala, nemam decu niti ću ih imati, brat se nije oženio, on je jedno duboko nesrećno stvorenje koje ne može da ostvari bilo kakvu vezu ni na emotivnom, a ni na poslovnom planu, a sestra se dva puta udavala, i dalje živi s drugim mužem u paklu. Čitajući tvoju priču, osetila sam duboku tugu zbog toga što se tvoji nisu razveli mnogo ranije. Ja sam u detinjstvu mrzela praznike i to se nije promenilo do danas. Zavidim ljudima koji u mojim godinama počinju da ukrašavaju kuću mesec dana pre Nove Godine, kao što radi moj muž, one koji uživaju u Božiću, Uskrsu, rođendanima. U svemu tome mogu da uživam, ali daleko od kuće, od majke, brata i sestre. Time što su se razveli, učinili su ti ogromnu uslugu i reci im od srca jedno veliko hvala.
Svaka čast! Ovo kao da sam ja pisala. Zapravo, bolje nego što bih ja sročila. Osetim svaku reč i svaka je vrlo tačna.
Razvedeni smo. Dete nema ni godinu dana.
Sretna sam što sam se spasla od takvog čoveka i njegove porodice.
Pljuje me gde god stigne, zbog njega sam dobila otkaz, a najbitnije je da dete nije video mesecima.
I šta sad?
Ja se držim, borim i neću sebi nikad dozvoliti da padnem na taj nivo. To što me nije ubilo, samo me ojačalo!
Ne treba da se samosazaljevate i bedadzite. Ja sam isto dete razvedenih roditelja odrasla sa tatom i bilo mi je super. Svaki praznik je bio odlican jer smo tata i ja uvek imali toplu atmosferu u kuci.
Good point. Malo klinacki napisano.
Odlično napisano!… Grozna zgodba, ki je realnost vedno večjega števila neuspelih zakonov in zvez… Bogdan, res ste dobro in naj vam bo samo še boljše.
Odlican tekst. Moji su se razveli kada sam isla u osnovnu skolu, definitivno. Do tada su imali par pokusaja..ostali su u istoj kuci I ceo zivot se svadjali I delili, ratovali. A mi, deca smo gledali, birali strane, plakali…odrasli u normalne ljude. Na nasu srecu, pocetkom devesesetih lako se mogla ulica zameniti nekom gluposti. Ali roditelji nisu marili, tukli su nas kad bi I’m bilo preko glave svega…ali prerastes to. Cini mi se da moras da se izdigmes I oprostis da bi mogao da zivis I stvaras sebi bolje prilike.
Jedva smo se odlucili, svih cetvoro, da stupimo u neke odnose…da stvaramo porodice. I da kazem, svako od nas ima neki feler. Mozda se to ne vidi na izgled…ali u dubini duse mi smo prerano odrasli ljudi, koji I pored losih prilika gledaju zivot sa vedrije strane. Nekad izmili nervoza, strah…tuga ali brzo prodje. I mi smo se zajebali par puta, u izboru partnera…ali nekako se izvuces iz toga. Ostavlja to posledice na dete, koje samo dete zna I oseca.Mora covek da se bori I voli!
druze,brate,care. skidam ti kapu ovom pricom. i ako je ovo tvoja autobiografska,onda ti moram reci da nas ima mnogo,samo ne umemo ovako da iskazemo ono sto se skupi za svo to vreme koje prodje. ako ikad bude prilike,a to ce biti od sada jedna od mojih najvecih zelja,voleo bih da te sretnem i da ti onako stisnem ruku bratski. svaka ti cast…
Kakav pretenciozan tekst i nadobudan stav! Brada je priča za sebe.
Postoji takodjer puno loših roditelja kojima se potrefe dobra djeca i obrnuto, jer nije sve u odgoju, već i genetici, inace ne bi postojali psihopate i sociopate. U svemu ostalom se slažem!
Ja sam mislila da su jedino moji roditelji kreteni. Ja sa 33 godine i dalje vucem posledice jedne disfunkcionalne porodice. Nikakvo vaspitanje nisam imala, nikakvu pomoc oko skole…samo ono najosnovnije hrana i odeca. Tukli su nas cime su god stigli, za svaku sitnicu. Burazer i ja, oboje u braku, ali u nedostatku dobrog primera iz kuce, neznamo kako da resimo probleme u braku jer smo videli da se to resava deranjem, inatom, pretnjama…itd. Ja sam skontala da imam problem, moja sreca je da imam sjajnu osobu pored sebe. Burazer je tek na putu da uvidi da ima problem. Baby steps. Bice ok, samo je dug proces. Mozda zbog ovoga ne zelim decu, bojim se da cu biti kao svoji roditelji…a znam da imam puno toga da ponudim.
Razvedena sam. Otišla sam s dvoje djece. Teško je izgubiti san o skladnoj obitelji, ali posve se slažem. Ne spašava i ne upropaštava djecu brak niti razvod, nego ljudi. Dobri ili loši. Spremni dati sve od sebe, ili požderani svojim slabostima. Tako me dirnula slika iz tvog teksta – kad mane požderu jačinu karaktera. Ja imam jednu malo radikalnu ideju – brak je određena služba, ima svoja zaduženja, svoja pravila i norme. Netko to ne može. I ako sam ne vidi da ne može, ovaj drugi mora spasiti sebe, djecu i neadekvatne osobe od toga da se dovodi u poziciju čovjek koji ne može nositi breme braka (i njegovu ljepotu, jer ponekad je ljepotu teško nositi, ako u srcu imaš pakao) to ipak čini. Ja sam otišla. I bivši je točno onakav otac kakav maksimalno može biti. Limitirano, malo, donekle i povremeno. NIšta ne bi bilo bolje da je takav čovjek u poziciji da mora biti neograničeno, puno, posve i zauvijek otac. Kao da staviš trećeligaša na svjetski kup i čudiš se i nerviraš zašto su stvari porazne. Za pravi brak treba biti jak, snažan, odvažan. I moraš imati dovoljno ljepote u duši da vidiš ljepotu braka ispod svih njegovih izazova. Ma zapravo – isto je svugdje. Nogomet je lijep, ali izgrađen za krvavom znoju, mučnom treningu, udarcima, padovima, međuljudskim problemima, ustrajnosti, patnji… iza Bechemove igre stoji bol. Prava, ozbiljna, ljudska bol koju je on spreman nositi s osmijehom. I zato je tako privlačan. Zato je tako uspješan.
Tko za svoj brak nije spreman dati koliko Bechem na nogomet nek se ne ženi i ne udaje. Zašto to nitko ne govori ljudima?
Da je brak maraton, kup kupova, da uspijevaju samo najjači, najbolji, najkarakterniji?
Jedan od najboljih tekstova na ovu temu koji sam ikad pročitala. Skidam kapu i naklon do poda!
Ja sam svoje roditelje počela da molim od svoje 14 godine da se razvedu…Evo sad imam 33. godine, oni su još uvek u braku a ja pored sve siline želje da se upartnerim sa nekim i da ako taj odnos bude ok probamo i da dobijemo dete, svako moje iskustvo me odvodi od te želje. Ne uspevam nikako da izgradim dobar odnos sa muškarcem. Ama nikako. I da, sve sam razumela, nisam ljuta na svoje roditelje, više!, ali ne mogu da se oslobodim svega toga nikako i evo ovih dana upravo tražim svoj mir u prihvatanju da je to tako i da ne postoji ta magija niti čarolija niti čudo koje može da promeni ono što sam stekla živeći sa njima. A braka se pri tom plašim i to mi je odavno postalo jasno da ne mogu da izvedem a da budem mirna. Nek bio i najbolji čovek na svetu, u meni je iracionalan strah da će da se povampiri čim taj odnos dobije potvrdu. A uložila sam godine i silnu energiju da se izborim protiv toga, da me ne obuzme i eto…pobedila sam ali su pobedili i oni. I sad treba prihvatiti realnost što je jako teško ako se kosi sa sopstvenim željama. Ali uspeću i u tome. Naučena sam da gubim ali ne i da dobijam, tako da ću uspeti u tome. U onome drugome osećam da ne mogu. Nemam snage niti znanja za to niti umenja.
Hvala na prilici da se izjadam.
Zadivljen sam a ujedno i zaprepascen kolicinom propalih brakova na nasim prostorima. I sam sam dete razvedenih roditelja, koji su se razveli kada sam imao 5 godina a ostali za (ne)dobrobit brata i mene u zajednickom domacinstvu jos 10 godina. Zanimljiva mi je cinjenica koju sam upravo shvatio, da se svog detinjstva prakticno i ne secam, ni drugara iz vrtica, ni rodjendana, ni novih godina i bozica, verujem zato sto sam tada kao i svako dete bio bezbrizan, a od kada su pocele svadje, maltretiranja, zahladneli odnosi i slicno, od tada se mnogo bolje secam.
Nakon finalnog razilaska sam otisao sa majkom, jer sam svojevoljno odlucio tako sa 15 godina jer se manje vise ona brinula o nama o nama, a oca smo retko vidjali jer je bio na poslu a posle se bavio privatnim poslom ili kuvarlukom (tesko je bilo locirati ga i znati sa sigurnoscu u kojoj delatnosti je u to vreme), dok je tri godine stariji brat ostao sa ocem. Usledili su mukotrpne tuzbe, trosenje para na advokate i sudove, zajebavanje jedno drugoga i slicno. Dogovor nikakav postigli nisu, i od 3 stana se nije uspelo skuciti. Povuci-potegni, sjebali su jedan ceo stan. Na kraju sam ziveo sa majkom kao podstanar, a kasnije u kuci njenih roditelja koja je pripala majcinom bratu. Vremenom je majka psihicki obolela.
Sa bratom su odnosi vremenom zahladili, pogotovo sto smo kao dupe i oko, za njega belo za mene je crno i obrnuto. Na to sve dodato i vreme koje nam je oduzeto da budemo zajedno u adolescentskom periodu, verujem da je prilicno uticalo na nas odnos.
Uskoro ce da se zeni, a ja se bojim da ce se zavrsiti kao i brak nasih roditelja, sada kada sam malo spoznao njegovu buducu zenu. Brak je ishitren, dete na putu, valjda ne znaju kako navuci kondom u 21 veku, pa su sve resili obaviti za manje od godinu dana.
Zabavljao sam se skoro deceniju sa devojkom koja je i sama postala dete razvedenih roditelja u toku nase veze, Slagali smo se dobro, s povremenim svadjama i prepirkama kao i u svakoj vezi (pogotovo kad se uzme u obzir da smo bili prilicno razliciti i upotpunjavali jedno drugo), koje smo uvek resavali iako smo oboje veoma energicni. Oboje veoma emotivni, nju je veoma pogodio razilazak njenih roditelja, i kako smo oboje otisli iz zemlje da stvaramo za bolji (planirano zajednicki) zivot, verujem da ju je dotukla razdvojenost, i da je to jedan od glavnih razloga zasto je sve puklo, jer kako je ostala bez oca i muskog oslonca, a nakon toga osudjena da se neko vreme cujemo telefonom.
Tome ima skoro pa 2 godine, i zaista se trudim naci sebi nekoga, i u cestim sam pokusajima, ali hemije nema, a mozda postoji i to usadjeno nepoverenje od roditeljskog propalog braka, pa onda i licne dugogodisnje veze. Trenutno se borim obezbediti stambeno sebe i majku, i verujem da se u neku ruku i bojim upustiti i prepustiti zivotu u dvoje, pogotovo sto i dalje radim u inostranstvu a vec sam se opekao razdvojenoscu. Drame vise ne gledam, jer se u roditeljskim odnosima kao i partnerskim, kako bi rekla bivsa iz sale, ponasam kao placipicka a ne kao muskarac.
Nisam se izlecio ni od razvoda, ni od raskida, ali ne odustajem. Resio sam izolovati se, i skloniti od ljudi koji su me ne samo povredili, nego nemaju nameru ni prestati to ciniti.
Smesna cinjenica je, da na brodu nije lako raditi i mnogi i muski pucaju a da ne govorim o zenama (u nekim drzavama posle 2god rada na brodu niste u mogucnosti svedociti na sudu), a meni je potpuni psihicki odmor. Nema brata, nema majke, nema oca.
Za sve nas, decu propalih brakova, gospodin Gibonni je napisao i otpevao jednu zanimljivu pesmu, Sta ce meni moja dica rec (acoustic/electric album), izvinjavam se blogdanu na reklami.
Neke rane verujem da ce jos dugo cekati svoje kraste, a neki oziljci nikad izbledeti.
Ja nisam dete razvedenih roditelja i detinjstvo mi je bilo bozanstveno. Rasla sam uz majku i oca koji su se obozavali, mislim da su jedan drugog vise voleli nego mene i to je bilo u redu. Zajedno su me kaznjavali i zajedno nagradjivali. Imala sam dovoljno paznje i razumevanja od oboje. Oni su bili centar mog sveta a ne je njihovog, naucili su me da volim i da budem zahvalna, naucili su me da moram i ja njih da postujem i volim koliko oni mene, naucila sam da nisu samo moje potrebe najbitnije nego da smo mi svi troje jednako bitni u porodici. Hocu da se zahvalim njima sto su me naucili da volim i sto su mi pruzili ljubav. Po mom misljenju, deca bi trebalo da se radjaju samo iz ljubavi jer ona ce biti tu zahvaljujuci roditeljima a ne obrnuto, sutra kad odrastu i zapocnu svoj zivot bilo bi lepo da imaju sliku svojih roditelja koji se i dalje drze za ruke u svojim poznim godinama. Ako ceo brak svedete na ekonomsku zajednicu i ako samo budete ziveli za decu jer ste jedan drugog izgubili, tesko da ce bilo ko biti srecan.
Odlican tekst, dragi Blogdane :ok: . Dopada mi se Vasa iskrenost, realnost, emocije, a samim tim sto pisete o ovome znate kojim putem trebate ici. Zelim Vam svako dobro, a da je moguce tekst oceniti sa 10 zvezdica – od mene bih ste ih dobili <3 🙂 .
Mnogi od vas ovde u komentarima pisu o svom iskustvu razjedinjene porodice, a ja ovaj blog dozivljavam sa pozicije srecnog deteta iz mnogoclane porodice gde smo se uvek smejali,radovali podrzavali,voleli. Sva braca i sestre izmedju sebe i roditelji nas i jedno drugo. Tako da me boli to sto ja fizicki ne mogu da pruzim isto to,boli me kad vidim nadrnadne mame kojima je za svoje dete skoro sve tesko da ucine i misle da se roditeljstvo svodi na ono “da je sito i obuceno”, a vaspitace ga u vrticu,skoli,mozda baba i deda,a mozda na zalost i ulica.
Decu treba da imaju odgovorni roditelji, koji su spremni da shvate i razumeju potrebe dece. To je najmanje ” sito i obučeno”.MALO BIĆE SVE PROBLEME U PORODICI NOSI U SEBI CELOG ŽIVOTA-
Baš me je dotaklo: i misao, i emocija i stil… Zato sam na fb-u : što ponekad pročitam nešto zaista sjajno, kao sada na primer. Ima samo nešto malo priče koju želim da dodam /podelim. Moji se roditelji nisu razveli, nisu s ečak ni svađali, a kamoli tukli i psovali. Tata nije bio alkoholičar, a mama tek ženski histerična. Nisam ni jedinica. Naprotiv, imam brata, naočitog, sjajnog, uspešnog, na kojeg sam ponosna. Divan čovek, suprug i otac. Kad, ne lezi vraže, ne govorimo već pet godina a slabo da smo zborili i komunicirali i dok smo govorili. Svega ima svuda i u svemu. A ništa nije garancija ničega…
Awesome post.
Impressive Posting. Appreciate it!
Tek sam sada otkrila tvoj blog, zahvaljuci intervjuu za BG Online magazin, i ovo je prvi tekst koji sam procitala. Slazem se sa svakom reci. Hvala ti sto delis iskrene stavove koji nisu uvek drustveno prihvatljivi. Zalosno je sto su hrabrost i iskrenost postale tako retke. Nastavicu da citam tvoje tekstove. Pozdrav!
Kakav tekst.. knedla u grlu i klimanje glavom na kraju…
Znas, nisam ziveo u takvoj porodici, ali imam bliske ljude koji jesu.
Samo, nazalost, gledam i kako nisu nista naucili, pa prave slicne greske. Jer, nedostatak razumevanja, pa pokusaj da novcem nadoknadis manjak paznje, misleci da detetu treba bolji laptop, skuplje patike, vise izlazaka, dok ono mucajuci pokusava da dopre do t(v)og “malog mozga” i praveci gluposti u nedogled, bi trebalo da pali alarm u glavi roditelja. Proizvode male emotivne monstrume, ne videci dalje od svoje potrebe da detetu pruze sve ono sto nisu imali kao deca, a zaboravljajuci na Ljubav, jer ono sto nisi dobio na pravi nacin – ne mozes ni umeti da das.
Nije ljubav patika, da se kupi, ali nije ni bogom dano da se ume pruziti na pravi nacin.
Nazalost….
Tekst mi se bas svideo. I vise od toga, dosta sam se pronasao u njemu. Moji su se papiroloski razveli kad sam bio na pocetku srednje skole. I ziveli i dalje zajedno. Mislio sam da gore od toga ne moze da bude. A onda su se potpuno razisli tacno mesec dana pred moje punoletstvo. Toj, kao i brojnim drugim dramama sam licno prisustvovao. Na kraju me jedan od roditelja direktno krivio da sam ja doprineo razvodu, podrzavsi drugog. A onaj drugi, mada to nikad nije otvoreno rekao, me krivio za svoj zivotni promasaj.
Danas, skoro 15 godina nakon razvoda, i dalje nemaju normalnu komunikaciju, niti se trude da imaju. Ali se svojski trude da medjusobno zatruju sve medjujudske odnose, cak i medju mene i sestre.
Sestra se i sama udala, pa razisla i samohrani je roditelj. Ima losu komunikaciju sa cerkom, sto je porodicno nasledje, i najvise zasluga bake po majci, koja je, sad vidim, bolesno atoritativna i sebicna osoba. I dalje ih volim sve, mada sam beskonacno mnogo puta bio manipulisan, osudjivan, odbacivan….
Jedina posledica svega je da zaista ni ne pomisljam o braku, niti o bilo kakvoj dubljoj vezi. A najvise od svega mrzim samocu. Na hiljadu nacina sam se vec uverio da bih bio dobar roditelj, i oboavam decu, ali s obzirom na nasledje, ne bih se usudio da eksperimentisem.
Hmm, lepa filozofija u tekstu autora bloga. Ali kako je krenulo, dobro je da dece uopste imamo. Uostalom, kada bi se svi 100 puta premisljali pre tog koraka i svakome trazili mane, brzo bi izumrli. To naravno ne abolira roditelje od odgovornosti za zdrav razvoj dece i oni koji se tako ne ponasaju zasluzuju najmanje zestoku kritiku i osudu drustva. Dakle, iako neki roditelji mozda ne zasluzuju decu, ta deca zasluzuju da postoje!
jer vaspitanje nije takmičenje nego čast <3
Citam tekst u ove kasne sate i nesto se razmisljam….
Koliko se samo brakova sklopilo da bi se udovoljilo okolini? Pratim stanje u svojoj drzavi a cini mi se da nije nesto bolje ni u okruzenju, brakovi se sklapaju zbog uticaja okoline ili iz mode i na isti nacin se stvaraju djeca. Kad ces? Vrijeme ti je… Najbolje je u 20-tim tada imas najvise zivaca i bla bla mantre i savjeti. Iskreno neki ljudi nisu spremni ni u 20-tim ni u 30-tim. Neki ljudi ne zasluzuju djecu ali ih eto imaju, jer bilo im je vrijeme… Tako se pod pritiskom a i ponekad iz cistog takmicenja u malim sredinama okovanim malogradjanstinom stvaraju djeca koja kasnije izrastaju u emocionalno osakacene individue, neka cak krenu putem droge i kriminala. Jedna meni draga osoba ima ovakav stav. Hoce dijete ali se tacno vidi da bi joj djeca brzo dosadila, da ne bi imala strpljenja i jos dosta toga. Ako lazu usne ne lazu oci. Sta su za vas djeca? Igracke? Da li ste svjesni da je roditeljstvo mnogo vise od odgajanja slatke bebice u pelenama? Te bebe nece zauvijek takve ostati, odrasce, a tek tada idu pravi problemi. Izvesti dijete na put, biti i psiholog i filozof i autoritet, sve to u paketu. U poslednje vrijeme vidjam dosta roditelja koji nisu svjesni toga. Roditeljstvo je lavirint iz kojeg izlaze samo oni dovoljno mudri da slusaju instikte i racio podjednako a ne oni koji udaraju glavom u zid pa ako pukne bice super, rijesili smo problem na laksi nacin sto naravno govori da smo SUPER inteligentni. Nije mi jasno ni to a ni tzv. “vrijeme ti je” brakovi . Gdje je ljubav? Jesmo li se mi to vratili 100 godina unazad? U ono doba kada su se nase prabake vjencavale sa pretpostavkom da ce se navici a ne zaljubiti. Brak je navika? Odvratno. Brak bi trebalo da je spoj ljubavi i medjusobnog uvazavanja(prilagodjavanja) jer ipak nismo svi isti. Ako vam je vec na pocetku brak navika, sta ce biti onda za 15-20 godina? Izgleda da nismo samo politicki nazadni nego i drustveno. Jedan korak naprijed, dva nazad. Koji vam je djavo iskreno vas pitam? Ajde sto ne misle na sebe no sto ne misle ni na onu praznu hartiju na koju ce ispisati i prenijeti svoj odgoj i frustracije. Tako debilne porodice na kraju i biraju batine kao najbolje resenje, bilo da je u pitanju sam brak ili odgoj djeteta. I NE, ne zanima me natalitet. Ja sada trebam da rodim iako nisam spremna i da budem srecna sto sam popunila statistiku moje domovine? Koji vam je? Moja materica moja stvar i malo vise citajte, preporucujem Orvela , mozda vam dodje iz dupeta u glavu. Na planeti nas ionako ima 7 milijardi…