NISAM DOVOLJNO HRABAR DA BUDEM KUKAVICA

Za koga ja uopšte pišem ovo što pišem? Zašto imam potrebu da ovo bilo ko pročita? Da budem dovoljno iskren a plitak, pa da kažem da se radio o samodokazivanju, željom za hvalospevima… Nije samo to. Uostalom, ko mi garantuje da ću dobiti hvalospev? Napisati nešto pa dati na uvid nekome, upitati nekoga za sud, nije ništa drugo nego imati hrabrosti da se suočiš, prvo sa ogledalom, a onda sa sudijom.

Hajde, napišite svoje stavove u smislenu celinu pa je dajte drugima da pročitaju. Nemojte da budete sami sebi svrha. Nemojte da budete dovoljni sami sebi, i da mislite da možete da napišete nešto samo kad biste to poželeli. Hajde. Nosite se kako sa pohvalom, tako i sa kritikom. Ovako, ćuteći, samo imate znanje da kritika postoji, ali joj se ne izlažete. Vi ste ustvari obučeni na nudističkoj plaži. Svaki jebeni dan idete na nudističku plažu i tamo sedite obučeni.

Kad se sve sabere i oduzme, ključna reč su „muda“. Imamo li ih, ili ne?! Ovo je više retoričko pitanje, zato ne njega ne očekujem odgovor. Čak ni od samog sebe. Nije bitno dati odgovor na njega, već ga postaviti sebi u pravom trenutku. Ne radi se ovde samo o pisanju i čitanju, niti o sebi i drugima, radi se o životu vrednom življevnja. U svom filmu, koji nosi naziv po meni, ja sigurno neću biti statista… Ovo je moj život i živeču ga punim plućima. Bez straha. Prvenstveno bez straha od sebe, zatim od drugih. Nije dovoljno samo da srce kuca, vec da ponekad i zastane. Tek toliko da znamo da je tu. Tad nam je lakše, jer sigurno znamo da smo živi. I da živimo.