Ljudi Um

PISMO SEBI

Drago moje Ja,

Kako si? Dugo nemam nikakvih vesti od tebe, iako znam da si tu. Blizu. Nisam ti pisao skoro, mada vrlo često mislim na tebe, ali evo došao je trenutak.

Pre svega, dugujem ti najiskrenije izvinjenje što za proteklih četvrt veka toliko često nisam verovao u tebe, iako si mi bio iskren prijatelj. Zatim ti dugujem izvinjenje što sam bio povodljiv, što sam verovao više drugima nego tebi, što sam slušao ove laži spolja a što sam tebe koje si istinom vrištalo iznutra ućutkivao. Molim te izvini što sam te ostavljao da budeš samo, što sam lutao i nisam ti se vraćao, što si možda brinulo.

Tamo napolju viđao sam da se ceni ono što je skupo iako sam znao da veću cenu zaslužuje ono što je vredno. Tamo svi govore da žele promene a niko nije spreman da prvo menja sebe iznutra. Tamo se svi trude da pričaju što više stranih jezika a niko ne ume da zaćuti na maternjem kad treba. Napolju se nekom perverznom logikom ljudske duše uvek lakše udružuju protiv nečeg nego za nešto. Trebalo mi je vremena, a onda sam shvatio.

Fotografija: Igor Morski

Znam da kad od buke tuđeg licemerja nisam mogao da zaspim, kad mi je mandibula od straha škripala o sekutiće ispod nosa, kad sam od besa drhtao pred nepravdom… To si bilo Ti. To si me Ti pomeralo iz mesta, od gorčine bilo si mi grč među vilicama, vrišteći iz podruma bilo si mi nesanica, terajući me da se probudim i reagujem. I uspelo si.

Čekalo si strpljivo na današnji dan prvo dok sam studirao nešto korisno, dok sam voleo uzaludno, onda dok sam tražio dobar posao, potom dok sam radio poslove koji donose novac… Ne znam gde sam čuo tu glupost, a još manje zašto sam poverovao u nju, da su u novcu sigurnost i spokoj.

Dugo te jesam izgladnjivao po podrumima svojih strahova ali evo me sada, izlupan preljubničkim šamarima, sa ožiljcima od kapitalističkih bukagija i sa isčupanim sistemskim čipom savremenog čoveka, došao sam da te zamolim za oprost. Možda jesam odocnio ali se nadam da nisam skroz zakasnio. Danas, kada ovako mator iznova detinje naivno verujem da se rečju može promeniti svet – ponovo pišem, kada ovako glup iznova najsigurnije znam da se od ljubavi može živeti – opet volim, i kada do sad proklet nevericom iznova celim srcem verujem u tebe tj. sebe – vreme je da izađeš iz podruma.

Molim te, izvini.

Video za ovaj tekst:

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

17 Comments

  • Reply
    Aleksandra
    18/05/2015 at 20:41

    da

  • Reply
    Pismo sebi – Alternativa Informacije
    18/05/2015 at 21:34

    […] blog17dan.wordpress.com […]

  • Reply
    Sinisa
    19/05/2015 at 13:11

    Vladimir : bla(o)gdan koji smo cekali.

  • Reply
    Sanja Bago
    19/05/2015 at 15:05

    O kako istinito i zivotno…

  • Reply
    Stranac
    19/05/2015 at 15:54

    Reblogged this on Stranac.

  • Reply
    lepred
    20/05/2015 at 05:38

    Reblogged this on Olivera.

  • Reply
    Rada
    20/05/2015 at 07:50

    Rasplaka me čovek tj. istina od sabajle. Svaka čast

  • Reply
    Andrej
    20/05/2015 at 12:55

    Vredost ili cena?… Nečega? … Bilo kako da je izražena, u bilo kojoj mernoj jedinici nikad nije ista, za svakog pojedica … kako ja volim da kažem „medalja ima dve strane“ ili „zašto-zato“… Nekad se dešava u životu da na bilo koji način nešto platim više nego što to vredi … Ali opet ako bih slušao nekog a to ne bih probao ili iskusio ili zaživeo ne bih znao ni za cenu a ni za vrednost … Pa stoga možda ofrcana poslovica, možda zaboravljena poslovica, „škola života je učenje na tuđim greškana“ … Ali opet neko je platio cenu i uspeo, stekao neku vrednost …Odrekao se nečega?… Što nisam i ja uradio isto, ih gde bih bio sada? … Ali u životu „sve se plaća sve se vraća“ ili je sticaj okolnosti?, ko ih iskoristi, iskoristi a ko ne ne, ne treba žaliti, samo se podsetiti i vratiti film unazad u taj vremenski period, i posmatrati sa ove distance, jedno je želja a drugo su mogućnosti, želeo sam a što nisam? … Ali da ne dužim više. Još jedna poslovica koja mi se sviđa „Ko zna? Zašto? je to sve, dobro u životu“. Uspomene su za mene koje imaju vrednost a nemaju cenu, cenu koju neko može da plati. I sve u životu se svodi na, ili je crno ili je belo … „Jang Jing“ … https://www.youtube.com/watch?v=dW9qTZFEono

  • Reply
    ludabluna
    20/05/2015 at 13:19

    Drago mi je opet čitati te. 🙂 Dvadesete su traženje. Tridesete su već ugodno druženje sa samim sobom. Kažu mi da su četrdesete tek ono pravo i da tek tada počinje prava zabava. Jer, što sam starija, sve sam u čvršćoj vezi sama sa sobom, i to je najdivnije iskustvo koje su mi donijele godine. Ne bih natrag. 🙂

  • Reply
    jelenadilber
    25/05/2015 at 09:25

    Bravo!

  • Reply
    BLOGDAN: Pismo sebi
    06/08/2015 at 10:10

    […] Autor: Blogdan […]

  • Reply
    malaplava
    23/08/2015 at 18:39

    Dirljivo. Biti iskren prema sebi, umetnost!
    Veliki pozdrav!

  • Reply
    vjevericikus
    18/10/2015 at 00:06

    Brate…

  • Reply
    Nataša Vukićević
    26/12/2015 at 21:27

    Danas sam otkrila ovaj blog i pročitala gomilu tekstova. Retko srećem hrabromisleće ili preciznije iskrene tragaoce… biti unutar sebe i tragati za sobom jedini je put za spoznajom bilo čega van nas…bravo za put

  • Reply
    Jasna
    12/11/2016 at 01:19

    Divno nasao si nacin da izrazis potpuno precizno ono sto mnogi od nas osecaju nejasno

  • Reply
    Slavenka
    31/01/2017 at 14:47

    Prekrasna ideja i tekst! Hvala ti na ovome, idem sada i sama napisati pismo sebi … hvala ti još jednom na ovom tekstu, osjećam kao da mi je laknulo kad sam ovo pročitala!

  • Reply
    Marija
    22/05/2017 at 22:46

    Rasplakao si me do srzi….dirnuo do sustine mog bica….hvala ti!

  • Leave a Reply