Plaši me a i rastužuje činjenica koliko svi kolektivno umemo da volimo mrtve, a da ne primećujemo žive. Umemo da prema mrtvom budemo bolji nego što smo ikad prema njemu bili dok je bio živ. Dok su svi ti mrtvi bili živi, bili su samo jedni od mnogih, bili su nekima nikakvi, mnogima dobri, a samo retkima posebni. Kada im telo u treptaju oka smrša za onaj 21 gram, svima postaju najbolji, jedinstveni, svoji, talentovani, dobri ljudi.
Srbija
Ne znam kog je datuma tačno počeo. Samo naslućujem razloge. Još manje znam do kada će trajati. Bojim se dugo. Da traje još i jedan minut, bilo bi mnogo, previše, jer je brutalan, podmukao i lukav. Ni prvi se nije završio, samo je postao strašniji – te je nazvan drugi. Ni drugi se nije završavao, samo je postao okrutniji, pa je nazvan treći.
Kad budem imao para biću srećan. Kad budem imao stabilnu vezu biću ispunjen. Kad budem imao dobar posao biću spokojan.Tako naopako misle krivo nasađeni mozgovi jer nam retko ko i retko kad govori istine kao što su: kad prvo budeš bio srećan u nemaštini, posle ćeš imati i para, kad budeš bio ispunjen u svojoj samoći, posle ćeš imati i vezu, kad budeš bio spokojan u svojoj neizvesnosti, posle ćeš imati i posao.
Nema te peticije koja će Srbiju spasiti šunda, kiča, loših političara, lakog morala i teških reči. Ova poslednja, za ukidanje rijalitija će uraditi svašta, samo njih sigurno neće ukinuti. Ona je još jedan instrument za polarizovanje Srba na tobože „pametne“ koji hoće kulturno uzdizanje i na „zatucane“ koji hoće rijalitije. Tako se čitav koncept svađanja i prepucavanja između pravih i krivih, pametnih i glupih, preneo sa televizije u svakodnevnicu svakog od nas. Potpisnici peticije ili zagovornici potpisivanja, postali su akteri rijalitija sa druge strane kamera, hteli to ili ne.
Došlo je vreme kad ni Čovek više ne može da se bude. Od neljudi. Došle vreme kad moraš da objašnjavaš zašto treba voleti, zašto pomagati, zašto biti saosećajan. Isto zašto i udisati, izdisati, treptati… Baš tako jednostavno.
Ne treba zbog sopstvene muke izgubiti osećaj za druge. Kada izgubimo ljudskost šta nam ostaje? Par kila kostiju, malo mesa i creva puna govana. Kad se ostane bez duše, za nekoliko dana mrtvo telo počne da smrdi. Ako je duša otišla na bolje mesto, onda to i nije toliko strašno, al smrad živog čoveka bez duše – to je najstrašnije.
Beograd je jedan neobičan grad. Ništa spektakularniji i lepši od nekih drugih gradova, ali najneobičniji upravo zbog toga što iako u svom imenu ima reč grad, On je najmanje od svega naseobina sa zgradama, ulicama i parkovima. Svako ko u njemu živi zna da je mnogo više od toga. Beograd je priča. Beograd je osoba. Beograd je stanje svesti, način razmišljanja i življenja.
Slobodno možete da mi persirate kao i ja vama, makar do momenta dok se oboje ne usaglasimo da za persiranjem nema potrebe, jer poštovanje ljudskog integriteta nema nikakve veze sa poslovnom pozicijom, stepenom stručne spreme i brojem godina. Dakle, na Vi smo do daljnjeg.
Živimo u svetu u kom jedna ispeglana košlja, skupo odelo, dobre naočare i autentičan parfem mogu da otvore mnoga vrata. Ako umete lažno da se smeškate iako vam je šestica gore mezijalno kvarna, ubacite poneku reč na engleskom jeziku dok vodite razgovor iako ne znate da se u vašem maternjem rečca ne piše odvojeno od glagola, ako pomenete onako nonšalantno u stilu uzgred-budi-rečeno neku stranu egzotičnu destinaciju na koju ste putovali iako nemate pojma gde je recimo Đavolja varoš, otvoriće vam se čak i ona direktorska, sa srebrnkastom pločicom na njima.
U ovom svetu u kom živimo svačeg ima, a opet često uspeva svašta da nam fali. Onog što nam ne treba, nekom perverznom logikom, obično ima i previše. Licemerja pogotovo. Onog što nam fali nikad nema dovoljno. Doslednosti recimo. Doslednost podrazumeva da svoje misli usaglasimo sa onim što govorimo, a ono što govorimo usaglasimo sa onim što činimo. Zvuči jednostavno, ali u praksi teško izvodljivo i retko kome ostvarivo.
Je l’ vam se javio onomad u ponoć? Pa vi Ga ne biste primetili ni kada bi vam šamar lupio, a kamoli da Ga nađete negde gore među kišnim oblacima? Zjakate tako u nepele, iznova zamišljate velike želje, svake godine kapricnije nego lane, očekujući čudo sa neba. Gledate u vasionu, zaboravljajući da tog Boga o kom svi toliko lajete, prvo nađete u svom unutrašnjem univerzumu.