Pre nekoliko hiljada godina dok smo u želji za toplotom smrznuti hodali planetom –slučajno smo otkrili vatru. Prvo smo se zgrejali a onda namerno počeli da podmećemo požare. Dok smo uplašeni od smrti pokušavali da nađemo napitak besmrtnosti – slučajno smo otkrili barut. Besmrtnost nismo našli, ali smo barutom namerno počeli da sejemo smrt. Kada smo naukom počeli da tragamo za odgovorima koji se tiču sveta u kom živimo – slučajno smo otkrili atome. Prvo smo im razumeli sastavne delove, a onda smo počeli namerno da ih cepamo i pravimo atomske bombe.
Um
Tog februarskog jutra vaga na beogradskom aerodromu crvenim treptavim svetlom obznanila je težinu mog bagaža. 9,8kg. Radnica na check-in šalteru, još uvek otečena od spavanja, sa porcelanskom kožom, vatreno crvenim karminom i besprekorno ispeglanom maramom svezanom oko guše, ponovila je brojku naglas i pružila mi kartu za ukrcavanje. “Srećan put!“ izusti umilnim glasom koji je dopirao iza punih usana. “Hvala, trebaće mi. Mislim – sreće.“
Konac je toliko tanak da se lako može rukama pokidati, a opet su se ljudi nebrojeno puta posekli na njega. Hartiju je suviše lako pocepati, a opet se desi da se ljudi na tanak list papira raskrvare. Najlakše je uzeti biljku za stabljiku i počupati je iz zemlje, a opet, toliko se često desi da se baš na tu tananu biljku čovek ozledi.
Ima li kraja lošim danima, lošem periodu, lošoj sreći? Muci?
Nije se završilo ni onda kad sam mislio da je gotovo, da nema više, da je konačno presušila inspiracija režiseru životnih drama. Nije se završilo ni onda kad sam postao umoran od svega, kada više nisu mogli da izdrže ni um, ni telo, ni duša. Nije se završilo čak ni onda kad sam svesno odustao, kada nisam čekao da bude kraj nego ga ja samosvesno oglasio. Čak ni tada.
Žele da poveruješ da ništa ne zavisi od tebe, da je sve van tvoje moći i van tvoje kontrole. Žele da u beznađu svaljuješ krivicu na druge jer se tako nikad ni sa kim nećeš udružiti.
Žele da se paziš, da se čuvaš od najbližih, da se ne slažeš ni sa komšijom ni sa kolegom. Da ne govoriš šta misliš jer tada nećeš ni čuti šta drugi misle.
Danas, šest godina posle sedim u istoj sobi. Onda, kada je svaka noć delovala kao da dna nema, kao da tamom ukleta svanuće nikad neće dočekati, kada su strahovi postali uspavanke a samoća jedino društvo, mislio sam da nikad iz nje neću izaći. Verujte mi, ni sam ne znam kako, taj mrak uspevao je da živi i traje čak i tokom obdanice.
Kad ti u životu ide loše, mnogo ljudi pokažu da li su ti prijatelji ili ne. Kad ti u životu ide dobro, tada još više ljudi pokaže da li su ti pravi prijatelji ili ne. Iz nekog razloga sreća bode oči više nego muka.
Nikad mi neće dosaditi da razgovaram. Još manje da slušam. Ali više ne pristajem da pojašnjavam sebe.
To je onaj osećaj ugroženosti kada indirektno budeš prozvan da objasniš zašto si takav kakav jesi, zašto živiš tako kako živiš i zašto misliš to što misliš. A onda kad se direktno upecaš na tu udicu možeš neometano nastaviti sa življenjem tek kada njihovo visočanstvo – Okolina – budu zadovoljni priloženim objašnjenjem.
Svanu jutra kad ni kiša nije kiša – nego nevreme, kada ni snovi nisu snovi – nego košmari. Dođu dani kada ti se čini da ni Sunce više ne sija, nego prži, kad ni vetar ne duva, nego šiba, kad ni ljudi nisu ljudi, nego zveri.
Hej ti mali čoveče. Zastani.
Diši! Oseti miris jorgovana, bebeće kože i jake jutarnje kafe. Tog parfema koji te seća na ukus sluzokože voljene osobe. Oseti miris ustajalog ormana otvorenog posle dugog puta. Miris dunjevače koji postane jači nakon progutanog gutljaja jer se tek tada kao i ježenje penje uz telo sve do nosa.