Svadba od minimum 200 zvanica. Opštinsko, crkveno venčanje, pripiti kumovi, bidermajer, običaji, suze radosnice podjednako lipte i niz svekrvine i niz taštine obraze. Mladenci kao golupčići, gledaju se, dodiruju se, ljube se. Plešu. Deluje da su u ljubavi. Mladi, lepi, baš u onim, po mišljenju okruženja, najpogodnijim godinama za ženidbu i udaju.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu. Ali samo na kratko. Ne zato što je sreća kratka, već zbog toga što su nesereće neminovne. Vremenom postanu svaka na svoj način drukčije, brušene nekim posebnim, prećutanim i skrivenim nesrećama. Kao što nema dva ista dnk lanca ni dva ista otiska prsta ni dva ista blizanca, tako ne postoje ni dve slične porodice ma koliko spolja izgledale srećno.
Pošto je življenje danas postalo pre iskušenje nego nagrada, došlo je vreme kada vaspitavanje više nije davanje, već se svelo na zabranjivanje. Na to šta sve dete ne sme. Više se život ne proba, ne kuša, ne diše. O spoljnom svetu se samo priča, posmatra se kroz televizor i na njega se upozorava. Deca se ne vaspitavaju, samo se čuvaju. Od svega, od svačeg, od svakog. Nekad osnovano, a vrlo često i neosnovano.
Trpljenje lošeg braka zarad detetovog dobra je kao i bombardovanje za mir ili jebanje za nevinost. Nemoguće. Kontradiktorno. Ne shvatam čega toliko lošeg može da ima u civilizovanom razvodu a da se destostruko gore već nije odigralo u lošem braku.
Dođu tako dani kada iako zauvek ostajemo deca u očima roditelja, nekom sudbinskom zamenom teza postanemo roditelji našim roditeljima. U samom startu to zvuči bizarno za obe strane. I za roditelje koji nas doživljavaju zauvek kao mlade, i za decu koja zauvek doživljavaju svoje roditelje kao za sve odgovorne…
Počeli smo tako lako da izgovaramo reč Prijatelj, a čini mi se da je ni ne razumemo najbolje. Zloupotrebljavamo je. Njom laskamo, kalkulišemo, podilazimo, podmićujemo. Počeli smo da je bacamo nisko, da njom trljamo sujete, nadražujemo komplekse, razgazujemo tesna samopouzdanja. A ona, Reč, zbunjena, još uvek nesvesna da je od leka postala oružje, vrišti u sebi i priziva stara vremena.
Ja sam dete razvedenih roditelja. I jedinac. Nažalost. Bio je to tužan brak dvoje veselih ljudi. Bila je to ćopava porodica još i pre nego što je prohodala. Ta moja porodica vraćana je defibrilatorima iz kome i kliničke smrti nekoliko puta. Onda je još bolesnija nastavljala da pati od raznoraznih malignih tumora. Od nepoverenja, sujete, loše komunikacije, straha, gluposti, tuđih saveta, ličnih nesigurnosti i velikih očekivanja.
Nije nas rodila ista majka, al smo braća. Nije nas vaspitala ista ruka, al jeste slična muka. Nije nas hranila ista kašika, al smo narasli u velike ljude. Nije nam ista krvna grupa, al zato srca jesu.
Imao sam rođenog. Al ga je smrt odvela. Nakon nekog vremena život mi je dao ovog. Nerođenog, al jedinog kog imam. Al ništa manje vrednog. Al ništa srcu daljeg. On je sve ono što ja nisam, a ipak je moja kopija. Ja sam sve što on nije, al sam opet odraz njega u ogledalu.
