Životom nateran, sudbinom proklet a školovanjem osposobljen da pišem. Neko trči, neko odvrne muziku, neko plače, neko se napije, neko udari brigu na veselje kad mu je teško – ja gulim jagodice o tastaturu. Obično u praskozorja kada je maglovita granica između sveznanja i neznanja.
Odrastanje je neminovno. Svakog stigne. Nekog pre, nekog kasnije. Često se odraste i preko noći. Nazor. Stigne te kad mu vreme nije. Uhvati kao drhtavica, groznica, u najsitnije sate, protrese te i ostavi tako malaksalog svitanju na ispovest. Još češće se odrasta noću. U mraku. Bez saveta, bez prihvatanja i podrške. Oni blagovremeno baždareni za život su malobrojna i povlašćena kategorija. Obično se iz dubka ide na preponaške trke, sa tablice množenja odmah na trigonometriju, sa pomoćnih točkova na autoput. Bez izbora budeš primoran da umeš, znaš i hoćeš. Ukratko, primoran da živiš.
Ne postoji osoba na planeti koja nema nekog bivšeg ili bivšu. Bivše veze, bivša prijateljstva, bivše poslove, bivše gradove. Glavna razlika između bivših ljudi i onih koji će zauvek postojati u našim životima je što smo sve bivše svesno sami birali za sebe, a one vanvremenske ljude nam je život dodelio. Recimo majku, oca, ime, mesto rođenja nismo birali, ali zato partnere i prijatelje sigurno samosvesno, trezveno i odgovorno jesmo birali i zbog toga oni su bili i uvek će biti slika nas samih.
Ako trenutno čitate ovo znači da pre svega imate neke škole da umete da razaznate slova i da umete da koristite savremenu tehnologiju. Takođe znači da imate krov nad glavom i krevet gde da zaspite. Ako ovo čitate znači da imate ili kompjuter ili smartfon. Ili oba. Imate i pristup internetu, imate plaćen račun, i vrlo verovatno vam pretiče malo novca preko pomenutih troškova pa sebi možete da priuštite ovaj mali luksuz. Ako ovo čitate znači da imate vremena. I to slobodnog. Makar malo. A to je danas već veliki luksuz. Sve ovo nas trenutno sa 7 milijardi ljudi koliko ima na planeti svrstava u grupu od samo par miliona, a na lokalnom nivou, od 7 miliona Srba koliko ima u Srbiji, u grupu od samo par stotina hiljada duša.
Trpljenje lošeg braka zarad detetovog dobra je kao i bombardovanje za mir ili jebanje za nevinost. Nemoguće. Kontradiktorno. Ne shvatam čega toliko lošeg može da ima u civilizovanom razvodu a da se destostruko gore već nije odigralo u lošem braku.
Danas nije moderno iskazivati emocije jer ljudi to ne umeju da cene. Tako kažu neki. A ja izgleda genetskim kodom predodređen da budem kontraš kažem da se prave emocije ne mogu prećutati. Kad su prave one trče iz nas ka drugima jer im nije mesto u tišini, već u sreći koja proizilazi iz deljenja. Samo tada, u dvojstvu, u mnoštvu, imaju svrhu, jer niko nije srećan u samoći već samo kad sebe deli sa drugima.
Pusti da ti odsviram nešto na tastaturi, da ti pikselizovanom kičicom crtam slova po ekranu, da ti šapnem nešto iako sam bez glasa. Ne tražim to zato što imam mnogo toga da ti kažem, već zato što danas većina bira ćutanje i tišinu. Ja ne umem. Pogotovo ne pred zlobom i nepravdom koje vilene napolju. Danas ako ne kažeš ono što misliš, neko će ti reći kako moraš da razmišljaš, ako ne kažeš svoj stav glasno i jasno, neko će ti ga nametnuti, ako ne odbraniš svoju reč, neko će ti tuđe staviti u usta. Zato pišem.
U poslednje vreme ljudi koji nisu u vezi svi kukaju u istom tonalitetu. Neko sopranom, neko baritonom, ali istu pesmu. Ponuda im je loša, svi su im nikakvi, nigde ne mogu da nađu normalnu osobu. Za one jake niko nije dovoljno lep, a za lepe niko nije dovoljno jak da bi bio polovina koja im fali. Od tolikog zadovoljstva sobom i od šizofrene kombinacije samopouzdanja i samopoštovanja, na kraju posle kuknjave (za koju obično kažu da nije kuknjava) zaključe pobednički da zapravo ni nemaju potrebu da budu u vezi jer nisu spremni da bilo kome polažu račune.
Krajnje je vreme da meci koji rikošetiraju iz srčanih pištolja prestanu da ranjavaju pitome, da kola prestanu da se lome na nevinima, da pogani jezici prestanu da palacaju ka milousnima.
Više ne prihvatam da ćutim ni pred kim samo zato što je glasniji. Nemam više razumevanja za greške mladih i glupih koje prave pod izgovorom nemanja životnog iskustva, a isto tako ni za greške onih starijih kojima je pokriće za neosnovanu dominantnost samo broj godina u krštenici. Ukratko, ne troše mi se više dobre namere, iskrenost, strpljenje i vreme na one koji ne umeju da sa bezrezervnom ljubavlju dele sebe sa svetom. Više ne prihvatam stvari koje ne mogu da promenim. Vreme je da menjam stvari koje ne mogu da prihvatim.
Čuo sam odavno jednu izreku koja kaže „Ako u dvadesetim nisi lep, ako u tridesetim nisi pametan i ako u četerdesetim nisi bogat – bolje da nisi ni živeo“. Zaključak – bolje da je nisam ni čuo. Mislim da toliku glupost od tad pa do sad nijedna nova izreka nije nadmašila. Možda jedino ona „ko zna zašto je to dobro“…
