Hoću li ovog puta uspeti? Do kad život planira da me vozi ovako na ler? Kuda idem i za koliko vremena tamo stižem? Ako siđem na sledećoj stanici da li sam predaleko od kuće da bih se vratio? Šta ako sam preblizu cilja pa ne bi trebalo da silazim uopšte?
Razlika između biti živ i samo živeti jeste u tome što neko zaista život živi, a neko dopušta da mu se život dogodi. Akteri tih stihijskih događaja prolaze kroz život, ali ništa živo ne prolazi kroz njih. Zato stalno kukaju, iako im nije ništa. Strahuju – da im slučajno nešto ne bude. Zato i nisu živi. Ovi drugi su malo ćaknuti, sa strane ogrebani, vidno ulubljeni, van vinkle, loše nacentrirani, na svoju ruku, ukratko, što bi se reklo – osim sveta. Ali baš su zato i živi. Padaju, ustaju, opsuju, oproste, zaplaču, razbiju se, pa se sastave, uvek teraju dalje, a ostaju blizu.
Ožiljak na članku leve noge zaradio sam s pet godina dok sam se igrao žmurke. Posekao sam se na polomljenu pivsku flašu. Videla se tetiva. Ovaj pored pupka je nastao nakon operacije. Ništa strašno. Preživeo sam. Ovaj ovde na obrazu – njega golim okom ne možeš videti – on mi je od života. Šamara ponekad. Navikao sam.
Kažu da ljudi s godinama postaju mudriji, a ja ovako krivo nasađen shvatam, upravo kako mi one odmiču, da sve manje znam. Kažu da ljudi uče na tuđim greškama, a ja i sopstvene moram da utvrdim po nekoliko puta da bih shvatio da je uopšte o greškama reč. Čini mi se da s godinama ništa ne učim, nego nekako odučavam samog sebe od svega što vidim da ljudi oko mene rade. Neko bi rekao da sam buntovnik, a ja kažem čovekoljubac. U svetu u kom se dinar voli više nego zagrljaj – to dođe na isto. Čim se uvidi da se ne vodiš novčanikom nego osećanjima, počnu da te gledaju kao posetioca kaznom prognanog kroz vremenski portal u eru kojoj ne pripada.
Poverenje se danas više ne poklanja. Još ređe se ukazuje. Danas se poverenje jedino zahteva. Čovek, nekad pitom, jedan drugom brat, danas kao pobesnela zver postao je drugom čoveku vuk. Više jedni druge ne posmatramo kao sebi slične saputnike sa istim brojem hromozoma bez dozvole za stalno boravište na ovoj planeti, već zaziremo od istih, čuvamo se od sličnih, a prezamo od naših. Niko više ne širi ruke ka neznancima, nego im okreće leđa, niko više ne pruža konačište putnicima namernicima, nego im lupaju vratima ispred nosa. Te plašljive duše zabravljene po karantinima sopstvene svesti, ne verujući nikome, štite sebe. Kažu – čuvaju se. Kažu – drže do sebe.
Kad bi se ceo život sveo na jednu kalendarsku godinu, ja bih se trenutno nalazio u njenoj prvoj nedelji. I to onoj posnoj. Bez mnogo uživanja a sa suviše odricanja i samokontrole.
Čekam da se stiša ciča koja reže kroz gradinu. Trpim je dok mi trenutno lista zanoktice, mrzne ušne resice i truni inje u zenice. Kurabecam se tako na vetrometini gologlav, a zimogrožljiv. Duvam ovu vrelinu iz sebe u pomodrele šake šapućući im kako stižu topliji dani.
Ponekad život stavlja na ispite ne da bismo učili nešto novo, već da bismo utvrdili gradivo. Da vidi da li zaista nešto znamo, ili nam samo laju usta da ne budu pusta. Da vidi kako nam u praksi ide ono o čemu teoretišemo. Ima dovoljno petičara, sada traži praktičare.
Nova godina je dan kao i svaki drugi. To je jedna obična noć alkoholom razdvojena od svitanja. Jedna bizarna noć zbunjena našim odbrojavanjem. Jedna noć uplašena petardama, koja se promrzla trese kao psić iza WC šolje. To je samo još jedna iznova reprizirana noć, ista kao svoja jučerašnja prethodnica, a još sličnija svojoj sutrašnjoj sledbenici.
Imao sam ja svoje mračne dane koji su trajali kao godine. Sad kad se okrenem i pogledam ih, shvatam da stvarno i jesu bili godine. Od 365 dana. Mraka. U kom se nije video prst pred okom. Onog najmodrijeg mraka kojim plaše decu, u kom ima kojekakvih akrepova i neizvesnosti, samoća i utvara. Onog toliko mračnog i dugog da čak i kad bi se svetlo upalilo ti i dalje ništa ne bi video jer su ti se oči navikle na mrak. U njemu sam ja živeo.
Uče nas od malena da pravi muškarci ne plaču. Isto tako nam pre nego što se rodimo okreče sobu u plavo, kupe plave cucle, kolica i peškire. I štramplice, zekice i dubak. Čim progovorimo moramo da znamo za koga navijamo. Čim prohodamo obuvaju nam kopačke, zamotavaju u bele, žute, crne pojaseve. Kod nas na Balkanu ako nisi stereotipan muškarac od dva metra i sto kila, ako nemaš sportske medalje, i ženu i švalerku nisi muško. Zato se i deca gaje po stereotipima. Da bi se lakše ukopila, a i da bi zalečila pokoji kompleks svojih roditelja.
