Kad ti u životu ide loše, mnogo ljudi pokažu da li su ti prijatelji ili ne. Kad ti u životu ide dobro, tada još više ljudi pokaže da li su ti pravi prijatelji ili ne. Iz nekog razloga sreća bode oči više nego muka.
On živi u svim belosvetskim razglednicama iako nije na njima. Čak je čini lepšom nego što se ona trudi da bude. Radi to nonšalantno, bez nametljivosti. Jer svaka razglednica ovog sveta postane najlepša zbog adrese sa poštanskim brojem 11000 koji putnik upiše na njenoj poleđini.
Nikad mi neće dosaditi da razgovaram. Još manje da slušam. Ali više ne pristajem da pojašnjavam sebe.
To je onaj osećaj ugroženosti kada indirektno budeš prozvan da objasniš zašto si takav kakav jesi, zašto živiš tako kako živiš i zašto misliš to što misliš. A onda kad se direktno upecaš na tu udicu možeš neometano nastaviti sa življenjem tek kada njihovo visočanstvo – Okolina – budu zadovoljni priloženim objašnjenjem.
Tokom detinjstva bio sam dobar u fudbalu. Kao golman. Ali na male golove. Bio sam takoreći odličan, jer niko nije mogao da da gol dok ja stojim na njemu. Ne zato što sam dobro branio, već zato što sam bio veličine gola. Širi nego viši i teško pokretan, tako da lopta nije imala kuda da uđe.
Ako ne znate kako da ćutite o bitnim stvarima u životu – pitajte muškarce. Nisam siguran da bismo umeli da vam odgovorimo na to pitanje, jer mi to radimo spontano nesvesni sopstvene mutavosti. Mi iako umemo da govorimo, mnogo bolje ćutimo o svemu što je važno. Profesionalni ćutolozi, i to ne po opredeljenju, već po rođenju. Kao da je taj Y hromozom u kombinaciji sa testosteronom, napravio kratak spoj između mozga, srca i jezika pa nam sinapse varniče i ne uspevaju da prenose podatke kako bi kroz govorni aparat iz nas otišli u svet.
Prazne prodavnice, prazni frižideri i prazni stomaci – tako je izgledalo detinjstvo devedesetih. Nemaština. Sećam se i dalje ukusa domaće čokolade koju je majka pravila od mleka u prahu dobijenog u humanitarnoj pomoći. To je za mene bio jedini slatkiš koji je bilo moguće pojesti tih godina. Sećam se ušivenih rupa na čarapama. Pravili su ih prsti na nogama jer su moja stopala rasla mnogo brže nego plata mojih roditelja, zato nažalosti nisu uvek imali novca da isprate sve potrebe mog detinjstva.
Kad bi život u jednom trenutku poželeo da mi da sve što želim – ja bih odbio. Ko još želi da odjednom pojede svu hranu sa švedskog stola? Zar nije lepše degustirati i uzimati taman koliko ti glad ište? Ko je toliko lud da odjednom pojede sve zalihe sladoleda i zauvek izgubi priliku da uživa u gustiranju omiljene kugle tokom vrelih letnjih dana dok zvizdan peče svaki pedalj kože?
Ćutao sam im o našoj ljubavi jer se o velikim ljubavima malo priča. Iz praktičnih razloga. Ne postoje dovoljno snažne reči koje bi malom čoveku pomogle da jasno iskaže grandiozno osećanje kao što je iskrena ljubav. Ta bučna osećanja osećaju se u tišinama. Osećaju se svakom mitohondrijom, svakim ribozomom i svakim ćelijskim jedrom. Najbolje ih vidiš kad zatvoriš oči. Najbolje ih dodirneš kad voljenom biću pružaš ruke da bi ga podržao a ne da bi ga zadržao.
Svanu jutra kad ni kiša nije kiša – nego nevreme, kada ni snovi nisu snovi – nego košmari. Dođu dani kada ti se čini da ni Sunce više ne sija, nego prži, kad ni vetar ne duva, nego šiba, kad ni ljudi nisu ljudi, nego zveri.
Rodio sam se u državi koja se zvala SFRJ ali sam imao tri godine kad je počela da se raspada. Ostatak detinjstva i mladosti proveo sam u onome što je poluraspadima od te okrnjene države ostajalo. Šizofreno je menjala imena na svakih par godina ko da boluje od bipolarnog poremećaja ličnosti, pa nikako nije mogla da se dogovori ko je, kako da se zove i šta hoće. Ne mogu da budem jugonostalgičan jer u mom slučaju žal za prošlim vremenima kada se radi o Jugoslaviji značio bi da želim da se vrati vreme praznih rafova u prodavnicama, prodavanje benzina u kanisterima i dilovanje deviza na ulicama. Zato sam uveren da danas moju generaciju, izgubljenu u vrtlogu istorijskih događaja pogađa jedna druga vrsta nostalgije, a to je nostalgija ja normalnim životom svih nas.
