Tog februarskog jutra vaga na beogradskom aerodromu crvenim treptavim svetlom obznanila je težinu mog bagaža. 9,8kg. Radnica na check-in šalteru, još uvek otečena od spavanja, sa porcelanskom kožom, vatreno crvenim karminom i besprekorno ispeglanom maramom svezanom oko guše, ponovila je brojku naglas i pružila mi kartu za ukrcavanje. “Srećan put!“ izusti umilnim glasom koji je dopirao iza punih usana. “Hvala, trebaće mi. Mislim – sreće.“
Dobro je, nisam prekoračio dozvoljenu težinu. Sve sam spakovao baš kako treba. Ipak sam ono što je najteže stavio na sebe – brige, strah i ozlojeđenost. Progutao sam knedlu u grlu, koja je tog jutra bila teža i krupnija no ikad pre i uputio se ka izlazu A8 na aerodromu Nikola Tesla. Jutarnjom smenom aerodromskih radnika tek uglancani pod sijao je pod mojim cipelama skitalicama i točkovima kofera koji je bučno tandrljao kao da ga vučem po kaldrmi, zrcajući u svojoj čistoći užarene neonske lampe sa tavanice.
U koferu sam imao samo osnovno. Više od toga ne bi ni moglo da stane u deset kilograma ručnog prtljaga. Odeće, obuće i lične higijene dovoljno za jedan produženi vikend. S tim što, iako su sve činjenice govorile da je to jedan kratak put, pa čak i moj pasoš bez ikakve boravišne i radne vize u njemu – ja sam u sebi znao da ovog puta odlazim zauvek.
U novčaniku sam isto tako imao samo osnovno. Sećam se, bilo je četrdeset evra. Dve plave novčanice stisnute jedna uz drugu. Uprkos tome što je oko njih bilo dovoljno mesta za još mnogo takvih, ili krupnijih, to je bilo sve što sam imao u tom trenutku. Čučale su tako skvrčene kao da su i one bile uplašene i svesne da su nedovoljno velike za poduhvat ka kom su se uputile. Majka mi je rekla da ne brinem, prodaće svo zlato koje ima pa će mi poslati nešto malo para da mi se nađe. A ja, baš zbog te njene rečenice – brinem još više. Ni dan danas ne bih umeo tačno da kažem da li su te njene reči bile zbir i kulminacija svih razloga zbog kojih odlazim ili ipak motivacija da istrajem kad odem u tuđinu.
Sedište u avionu bilo je hladno a napolju je padala još hladnija jutarnja kiša koja se slivala niz mala prozorska okna aviona stavljajući mi do znanja da je turobno vreme izvan moga bića istovetno onome koje sam nosio u sebi. Iz sivila koje se bilo zamotalo svuda oko mene, jedino je izluđujuće blještao narandžasti logo avio kompanije koji je na neki neobjašnjiv način bio upadljivo vidljiv gde god bih okrenuo glavu. Zatvorio sam oči i spustio potiljak na lažnu kožu kojom je uzglavlje mog 12B sedišta bilo tapacirano. Avion je ubrzavao na pisti, a meni srce u grudima. Bližio se trenutak za “Zbogom“. Siguran sam da je prema pravilima vazdušnog saobraćaja to uzletanje bilo kao i svako drugo, ali u mojim osećajima i sećanjima to uzletanje je jedino koje sam do u detalj zapamtio.
Osetio sam da su se točkovi aviona odvojili od tla. Više nisam bio kod kuće.
Fotografija: Caras Ionut
Kad nisi kod kuće sve je drugačije. Hrana je drugačija, miris vazduha je drugačiji, ljudi su drugačiji. Ukus hleba, paradajza pa čak i vode. Jutra svanjuju drugačije. Topla voda na česmi u tuš kabini mora da se cinculira pa ti zbog šurenja prisedne svako kupanje. Kupiti papirne maramice na komad ravno je nemogućoj misiji. Vrela kafa se pije iz čaše bez drškice da za nju u’vatiš. Papiri se u kafićima bacaju na pod. Svi vozači ti staju na pešačkom prelazu. Prijatelji tvojih novih poznanika te cmaču u obraze dva puta kao da ste rod najrođeniji iako pojma nemaš ko su i prvi put ih u životu vidiš. Još se iščuđavaju što si pružio ruku, pa nismo političari kažu. Reciklira se. Vozovi ne kasne. Čak ni plate ne kasne. Šok za šokom.
Navikneš se na jutarnju kafu koja nije turska, na hranu bez vegete, pekaru bez jogurta, roštilj bez ćevapa. Na probleme bez saveta prijatelja da ih olakšaju i uspehe bez porodice da ih sa njom podeliš. Kad jednom zauvek odeš od kuće, počneš da gradiš dom u sebi. Učiš, pamtiš, upijaš, odučavaš se, menjaš se, odustaješ. Saznaješ da može i drugačije, da postoji drugačije, da je drugačije ok. Pretvoriš se u nomada sa rodnim mestom ali bez stalne adrese prebivališta koji sve vredno što ima nosi sa sobom.
Iz neobjašnjivih razloga najteže naučiš kako da ugodiš sebi. Naviknut na nelagodu, neizvesnost i nemaštinu, čovek isprva biva zbunjen lagodnošću i bezbrižnošću. To je rezervisano za neke druge ljude i neke druge države. Ne za tebe. Pošto ni rana ne zaraste istog trenutka kad na nju previješ oblogu već je neophodno da prođe neko vreme, isto tako i čoveku treba vremena da zaleči svoje strahove i nesigurnosti. Tek posle nekoliko godina, daleko od Srbije, shvatio sam ni ja više nisam isti čovek i da nisam više u istoj državi, i da i za moju sreću ima mesta pod ovom kapom nebeskom.
Sviću lepa jutra i u tuđini. Nikad ista kao u Beogradu, ali ni ne moraju biti. Bivala su često tmurnija od onog najtmurnijeg februarskog jutra kad sam sa beogradskog aerodroma odleteo sa kartom u jednom pravcu, ali su vremenom postala vedrija. Sa šoljicom kafe u krevetu obgrljenom obema šakama, sa mekanom paperjastom zavesom koja miriše na jasmin iz omekšivača i so iz mora dok leluja po sobi, sa našim fotografijama okačenim na zidu i našim nogama ispreplitanim na krevetu.
Najsrećnija su postala kada je prva rečenica izgovorena ujutru dobila produžetak. Umesto samo “Dobro jutro“, sada glasi “Dobro jutro, volim te.“
Moje knjige sa posvetom možete poručiti klikom na neki od sledećih linkova:
