Uzeo sam juče da sređujem sav krš koji mi se nakupio. Godinama nisam prebirao po nekim stvarima. Iza klavira koji svira sam od sebe da razbije memljivu monotoniju prostorije nalazile su se uspomene iz detinjstva. Umotane u svilu. Nešto nalik fotografijama klizilo mi je niz prste. Našao sam tu i jedan ožiljak star 17 godina. Kao petogodišnjak posekao sam zglob desne noge na staklo. Bile su tu i uplašene suze moje majke, jedna petica iz matematike iz drugog osnovne i zvuk sirene za uzbunu tokom bombardovanja. Obradovao sam se možda čak i najviše jednom osmehu moje tetke koji je gluv sijao iz svile. Na klaviru je stajala fotografija moje porodice. Crno-bela, uramljena u najkitnjastiji ram. Moj otac i majka zagrljeni. I ja, debeo, između njih.
U kršu ostalih uspomena isplivalo je i jedno ime i poljubac. Adolescentski zakasneli prvi poljubac. Bio je kao milostinja. Slatka milostinja, meni u tom trenutku dovoljna. Poljubio sam je na svetosavskoj priredbi 27. januara u školskom hodniku. Zvala se Tamara. Našao sam i telefonske račune koje sam tada pravio razgovarajući o mnogim nebitnim stvarima sa meni tada najbitnijom osobom. Milicom.
U crnoj kesi za đubre našao sam jedan razvod, anonimno pismo, neke porniće i sms poruke. Mislio sam da su đubretari to dosad odneli. Nisam mnogo prebirao po tim uspomenama, jer su posle toliko godina užegle. U fioci razuma nisam našao mnogo uspeha. Bilo je malo tvrdih mrva, jedna bela hartija sa otiskom kafe kao solarna eklipsa, i vokmen sa kasetom Dragane Mirković. Vukla mi je promaja po dlanovima.
Fotografija: Diggie Vitt
U toj sobi razgovarao sam s Milošem. Nemo. Samo pogledima. Osetio sam njegov bratski dodir po ramenu i blag stisak. Osetio sam bezbrižnost. To mi je bilo potrebno. Ja ne razumem druge al mislim da on razume mene. Rekao sam mu da me čuva. On to može, jer je uspomena nastala još mnogo pre mog rođenja. On može mnogo toga. Držao je mapu u rukama. Nije mi je dao. Nisam je ni tražio. Imao je plave oči i lepe zube. Jednom sam ga sanjao, al juče sam mu prvi put video lik. Ne ličimo.
U toj, mojoj duši, punoj koještarija ničeg živog nije bilo. Osim moje želje za životom. Bio je krš prašnjavih uspomena. Na zidovima su bila Imena i Prezimena, neki datumi rođenja i brojevi telefona. Par precrtanih imena i prepravljenih prezimena. U kartonskoj kutiji, onoj za seljenje, na kojoj je pisalo “Грешке” našao sam u brdu poljubaca jednu bording kartu, rejbanke i račun iz Monumenta u Delta city-ju za dva Tuborg limuna.
Dok je Klavir svirao Simonidu, mirisao sam svoje jagodice na prstima. Osetio sam miris zubara koji me je uplašio. Opominju me da pazim koga dodirujem jer neke uspomene kao i zanoktice, nit su lepe, nit poželjne, a umeju da bole i da peku.
