Ako nije problem ja bih sad da odem na spavanje… Poštovani strahovi, cenjene utvare prošlosti, nedovršene priče, neizvesnosti i bolu, nemojte me shvatiti pogrešno, al ja bih sad malo da samujem. Tihujem. Suviše ste mi bučni. Pogotovo vi – tuđa očekivanja… Svi govorite istovremeno, lupate vratima u mojoj glavi, smetate mojoj uspavanki koja bi sama sebe pevala na uvo mog spokoja. Smetate mojoj samoživosti i nesvesti.
Negde između prihvatanja situacije i nemanja izbora. Negde između „kasno je“ i „razumem te“. Tamo negde između žaljenja za nečim i sažaljevanja nekoga, odmah iza ponosa i samopoštovnja smrde ukradena i mrtva srca.
Ukradena pa bačena. Krali su ih srčani kleptomani. Oni što ih uzmu da vlasnik ne primeti, a posle ne znaju šta će sa njima pa ih prodaju budzašto kojekome. Leže tako užegla i presahla. Krčkaju se na vrelini bezosećajnosti. Trule beskorisna i nepulsirajuća.
Jel ste razmišljali nekad o Kraju? Nisam ni ja dok mi se nije dogodio. Čak ni tad u tom momentu, nego godinama, danima, satima posle. Krajevi su nekako zubati. Vrebaju iz prikrajka. Dogode se nenadano. Prežive se… Dese se svakom. Deluju robusno, bahato i bezobzirno. Ne kucaju na vrata tvoje privatnosti. Samo tako nevaspitano banu, uhvate te nespremnog, neumivenog, golog. Ti uplašen, a Kraj dominantan i nasmejan. Likuje nad tvojom slabošću. Poslastica su mu samouvereni. Njih najviše voli da razumevarava i obeshrabruje.
Uzeo sam juče da sređujem sav krš koji mi se nakupio. Godinama nisam prebirao po nekim stvarima. Iza klavira koji svira sam od sebe da razbije memljivu monotoniju prostorije nalazile su se uspomene iz detinjstva. Umotane u svilu. Nešto nalik fotografijama klizilo mi je niz prste. Našao sam tu i jedan ožiljak star 17 godina. Kao petogodišnjak posekao sam zglob desne noge na staklo. Bile su tu i uplašene suze moje majke, jedna petica iz matematike iz drugog osnovne i zvuk sirene za uzbunu tokom bombardovanja. Obradovao sam se možda čak i najviše jednom osmehu moje tetke koji je gluv sijao iz svile. Na klaviru je stajala fotografija moje porodice. Crno-bela, uramljena u najkitnjastiji ram. Moj otac i majka zagrljeni. I ja, debeo, između njih.
Ne mogu a da ne primetim sve veću razliku između mene i mog odraza u ogledalu. Već duže vreme se njih dvojica nešto ne slažu. Ja Spoljašnji i Ja Unutrašnji se često ponašaju kao da se ne poznaju.Najčešće se prepiru oko toga ko je čiji vlasnik, ko živi u kome, ko je gazda, ko naređuje. I nikad ne zaključe ništa posle svađe. Ja tako stojim po strani, nepristrasan. Često ni ne razumem oko čega se svađaju.
Za koga ja uopšte pišem ovo što pišem? Zašto imam potrebu da ovo bilo ko pročita? Da budem dovoljno iskren a plitak, pa da kažem da se radio o samodokazivanju, željom za hvalospevima… Nije samo to. Uostalom, ko mi garantuje da ću dobiti hvalospev? Napisati nešto pa dati na uvid nekome, upitati nekoga za sud, nije ništa drugo nego imati hrabrosti da se suočiš, prvo sa ogledalom, a onda sa sudijom.
Da li biti bloger nužno znači samo drsko komentarisati život oko sebe a ne smelo ga živeti, ili su blogeri naprotiv ljudi koji drsko žive život i imaju stav o tome? I muda da sa drugima podele. I život i stav. Da li pisati blog znači samoživo iznositi svoj stav bez mogućnosti na nečiji demant ili mišljenje oprečno svom, ili je pisati blog samo hobi koji ubija vreme? Nije mi namera da postavljam pitanja u nedogled, već da na poneka dam i odgovor. Prvenstveno sebi, a možda nekome pomognem da lakše dođe do svojih odgovora.
