Uzeo sam juče da sređujem sav krš koji mi se nakupio. Godinama nisam prebirao po nekim stvarima. Iza klavira koji svira sam od sebe da razbije memljivu monotoniju prostorije nalazile su se uspomene iz detinjstva. Umotane u svilu. Nešto nalik fotografijama klizilo mi je niz prste. Našao sam tu i jedan ožiljak star 17 godina. Kao petogodišnjak posekao sam zglob desne noge na staklo. Bile su tu i uplašene suze moje majke, jedna petica iz matematike iz drugog osnovne i zvuk sirene za uzbunu tokom bombardovanja. Obradovao sam se možda čak i najviše jednom osmehu moje tetke koji je gluv sijao iz svile. Na klaviru je stajala fotografija moje porodice. Crno-bela, uramljena u najkitnjastiji ram. Moj otac i majka zagrljeni. I ja, debeo, između njih.
