U ovom svetu u kom živimo svačeg ima, a opet često uspeva svašta da nam fali. Onog što nam ne treba, nekom perverznom logikom, obično ima i previše. Licemerja pogotovo. Onog što nam fali nikad nema dovoljno. Doslednosti recimo. Doslednost podrazumeva da svoje misli usaglasimo sa onim što govorimo, a ono što govorimo usaglasimo sa onim što činimo. Zvuči jednostavno, ali u praksi teško izvodljivo i retko kome ostvarivo.
Je l’ vam se javio onomad u ponoć? Pa vi Ga ne biste primetili ni kada bi vam šamar lupio, a kamoli da Ga nađete negde gore među kišnim oblacima? Zjakate tako u nepele, iznova zamišljate velike želje, svake godine kapricnije nego lane, očekujući čudo sa neba. Gledate u vasionu, zaboravljajući da tog Boga o kom svi toliko lajete, prvo nađete u svom unutrašnjem univerzumu.
Je l’ znate gde ja živim? Ja zaista živim u bombardovanoj, razorenoj, moralno i ekonomski osakaćenoj, osiromašenoj, poplavljenoj, na stub srama prikovanoj zemlji. U zemlji koja je godinama, decenijama i vekovima gradila svoju velelepnu istoriju, a koja poslednjih godina ne može da se opere koliko se usrala.
Tačno si opisao Srbiju.
Ima li te? Znan si mi pod imenom Bog, al se na to ime ne odazivaš. Bar meni nikad nisi. Ili jesi, a da to ne znam. Upitao bih te nešto. Svašta. Ja, skoro pa Tvoj imenjak, koji u Tebe ne verujem. Licemerno je to. Opraštaš li mi? Daješ li mi nove šanse? Smetam li ti? Zašto bih ti smetao ja ako ti ne smeta plač majki koje sahranjuju jedince. Spram toga, meni možeš da se smeješ.
