Pošto su dobar i lud oduvek važili za braću danas svi, bežeći od etikete ludaka, biraju da se predstavljaju kao zli. Kažu štite sebe na taj način. Bolje da izgledaju nepristupačno nego priglupo, bolje da budu odbojni za komunikaciju nego podobni za zajebati. Nekom sumanutom logikom postalo je bolje da se kroz život ide uveravajući druge da nisi baš toliko dobar da slučajno ne bi pomislili da si lud ili glup.
Hoću li ovog puta uspeti? Do kad život planira da me vozi ovako na ler? Kuda idem i za koliko vremena tamo stižem? Ako siđem na sledećoj stanici da li sam predaleko od kuće da bih se vratio? Šta ako sam preblizu cilja pa ne bi trebalo da silazim uopšte?
Razlika između biti živ i samo živeti jeste u tome što neko zaista život živi, a neko dopušta da mu se život dogodi. Akteri tih stihijskih događaja prolaze kroz život, ali ništa živo ne prolazi kroz njih. Zato stalno kukaju, iako im nije ništa. Strahuju – da im slučajno nešto ne bude. Zato i nisu živi. Ovi drugi su malo ćaknuti, sa strane ogrebani, vidno ulubljeni, van vinkle, loše nacentrirani, na svoju ruku, ukratko, što bi se reklo – osim sveta. Ali baš su zato i živi. Padaju, ustaju, opsuju, oproste, zaplaču, razbiju se, pa se sastave, uvek teraju dalje, a ostaju blizu.
Ožiljak na članku leve noge zaradio sam s pet godina dok sam se igrao žmurke. Posekao sam se na polomljenu pivsku flašu. Videla se tetiva. Ovaj pored pupka je nastao nakon operacije. Ništa strašno. Preživeo sam. Ovaj ovde na obrazu – njega golim okom ne možeš videti – on mi je od života. Šamara ponekad. Navikao sam.
Kažu da ljudi s godinama postaju mudriji, a ja ovako krivo nasađen shvatam, upravo kako mi one odmiču, da sve manje znam. Kažu da ljudi uče na tuđim greškama, a ja i sopstvene moram da utvrdim po nekoliko puta da bih shvatio da je uopšte o greškama reč. Čini mi se da s godinama ništa ne učim, nego nekako odučavam samog sebe od svega što vidim da ljudi oko mene rade. Neko bi rekao da sam buntovnik, a ja kažem čovekoljubac. U svetu u kom se dinar voli više nego zagrljaj – to dođe na isto. Čim se uvidi da se ne vodiš novčanikom nego osećanjima, počnu da te gledaju kao posetioca kaznom prognanog kroz vremenski portal u eru kojoj ne pripada.
Kad bi se ceo život sveo na jednu kalendarsku godinu, ja bih se trenutno nalazio u njenoj prvoj nedelji. I to onoj posnoj. Bez mnogo uživanja a sa suviše odricanja i samokontrole.
Čekam da se stiša ciča koja reže kroz gradinu. Trpim je dok mi trenutno lista zanoktice, mrzne ušne resice i truni inje u zenice. Kurabecam se tako na vetrometini gologlav, a zimogrožljiv. Duvam ovu vrelinu iz sebe u pomodrele šake šapućući im kako stižu topliji dani.
Ponekad život stavlja na ispite ne da bismo učili nešto novo, već da bismo utvrdili gradivo. Da vidi da li zaista nešto znamo, ili nam samo laju usta da ne budu pusta. Da vidi kako nam u praksi ide ono o čemu teoretišemo. Ima dovoljno petičara, sada traži praktičare.
Nova godina je dan kao i svaki drugi. To je jedna obična noć alkoholom razdvojena od svitanja. Jedna bizarna noć zbunjena našim odbrojavanjem. Jedna noć uplašena petardama, koja se promrzla trese kao psić iza WC šolje. To je samo još jedna iznova reprizirana noć, ista kao svoja jučerašnja prethodnica, a još sličnija svojoj sutrašnjoj sledbenici.
Imao sam ja svoje mračne dane koji su trajali kao godine. Sad kad se okrenem i pogledam ih, shvatam da stvarno i jesu bili godine. Od 365 dana. Mraka. U kom se nije video prst pred okom. Onog najmodrijeg mraka kojim plaše decu, u kom ima kojekakvih akrepova i neizvesnosti, samoća i utvara. Onog toliko mračnog i dugog da čak i kad bi se svetlo upalilo ti i dalje ništa ne bi video jer su ti se oči navikle na mrak. U njemu sam ja živeo.
Životom nateran, sudbinom proklet a školovanjem osposobljen da pišem. Neko trči, neko odvrne muziku, neko plače, neko se napije, neko udari brigu na veselje kad mu je teško – ja gulim jagodice o tastaturu. Obično u praskozorja kada je maglovita granica između sveznanja i neznanja.
