Ako trenutno čitate ovo znači da pre svega imate neke škole da umete da razaznate slova i da umete da koristite savremenu tehnologiju. Takođe znači da imate krov nad glavom i krevet gde da zaspite. Ako ovo čitate znači da imate ili kompjuter ili smartfon. Ili oba. Imate i pristup internetu, imate plaćen račun, i vrlo verovatno vam pretiče malo novca preko pomenutih troškova pa sebi možete da priuštite ovaj mali luksuz. Ako ovo čitate znači da imate vremena. I to slobodnog. Makar malo. A to je danas već veliki luksuz. Sve ovo nas trenutno sa 7 milijardi ljudi koliko ima na planeti svrstava u grupu od samo par miliona, a na lokalnom nivou, od 7 miliona Srba koliko ima u Srbiji, u grupu od samo par stotina hiljada duša.
Srećnih duša.
Popularno je kukati. Valja se izveštiti u žalopojkama, jer kad iz niskog starta počneš njima da sagovornika hvataš za gušu, situacija mu odmah bude jasna da ti treba pomoć. Ako slučajno kažeš da si dobro, može neko ne daj bože da zatraži pomoć. Ovako podesiš frekfenciju na kukanje i miran si. Danas nije dobro ako si dobro. Strateški je to vrlo loša taktika. Žaljenjem na štošta i kojekoga može mnogo toga da se iskuka. Ako si dobro gledaju te kao ludaka koji preskače terapiju ili kao punokrvni plen kome mogu da posisaju još to malo krvi i energije.
Tako smo došli do momenta kada se kuka i osnovano i neosnovano, a ne veseli čak ni kad ima dobranih razloga za to. Umesto da se voli glasno, glasnije se kuka. Umesto da se smeje od srca, žali se kako je sve otišlo do kurca. Opšte mesto. Ništa novo. Generacijama već tako. Samo se onda umiralo od kuge, kolere i tuberkuloze a sada se pati i od menadžerskih glavobolja, džetlegova, dedlajnova, niskih plata i visokih standarda.
Ako ste zdravi i ako su sve vama drage osobe zdrave, tek tad nemate razloga za kuknjavu. Tada ste sigurno u povlašćenoj kategoriji. Ako nažalost nisu, opet nemojte kukati, jer kukanje ne leči. Sreća da. Pokušajte. Još lakše je kad shvatite da ništa ne košta jer je već u vama. Leči iznutra, leči spolja, leči čak i druge. Gubite vreme na kukanje onda kad bude dockan. Dokle god ima nade, ima i razloga za sreću.
Ima onih srećnijih, a i onih manje srećnih. Ima i onih koje je život više mazio, a i vas koje eto malera nije. Sve to opet nije razlog za vašu nesreću jer sprava za utvrđivanje količine prisutnosti sreće u drugim ljudima još nije patentirana. Zato bolje vodite računa o sopstvenoj a dok ima onih koji su tamo negde srećni, i vi imate razlog da i vaša bude veća jer srećni ljudi su dobri ljudi. Kad ima manje zla, manje će biti muke za svakog od nas.
Žalite se tiše. A volite glasnije. Ne zato što nema nijednog razloga za požaliti se, već zato što sigurno ima valjanih razloga za osmehnuti se. Muke su tu, i neka su, ali kad im neosnovano damo čast da ih izgovorimo naglas, postanu prisutnije. Zato im makar isključite ton, i sutra kad vas neko pita „Kako si?“ iskreno odgovorite „Odlično, što i tebi želim.“ Jer jeste odlično. Verujte mi da jeste.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Podeli:
Ovaj post je dostupan i na: енглески
15 comments
Reblogged this on Stranac.
Reblogged this on Балканска правила.
[…] Blogdan […]
Možda bi autor teksta trebalo da uzme neki brzi kurs iz psihologije da bi uvideo sve loše tačke i “savete” koje je naveo ovde. “Stop being sad! – Thanks! You fixed me” bi bio odgovarajući naslov ovog teksta.
Da ne pominjemo sto je ovo samo pothranjivanje stava “cuti, moze i gore” koji nas je i doveo do situacije u drzavi gde svi kukaju ali zapravo cute i ne menjaju nista. Moze gore, i bice gore, bas zbog ovakvog stava.
NE piše on o pasivnosti nego o ponašanju. Svijet se može (i treba) mijenajti na bolje a da se pri tome ne kuka. Ja sam ga savršeno razumjela. Jer KUKANJE nikako ne podnosim.
Pozdrav i sve pohvale autoru. Jedino mi malo smeta što maltene u svakom članku pominje “ku…” ili slično . Ok za nas odrasle, ali poneki tekst bismo pokazali djeci, a blokiram zbog vokabulara.
Reblogged this on ЕКВИЛИБРИЈУМ – EQUILIBRIUM.
A kako je ljudima sa psihickim poremecajima koji bez obzira na sve ,,pogodne uslove” za srecu i dalje ne mogu da budu srecni, i sve sto im preostaje jeste da se zale i traze poslednju pomoc? Takvim ljudima ovakvi tekstovi ne pomazu vec odmazu, jer potenciraju postojanje ,,slabih” i ,,jakih” licnosti (u odnosu na stepen tolerancije na objektivne, primarne egzistencijalne probleme), koje kao kategorije u psihologiji ne postoje. Sreca jeste u nama, sreca je i oko nas, samo je pravo pitanje kako je naci, osetiti i doziveti, a ne kako potisnuti isfrustriranost, nezadovoljstvo ili tezinu sopstvenog postojanja.
Hvala, kao i uvek!
Divan, pismen, Covek!
Na jednu ruku se slazem u potpunosti ali sa druge strane smatram da je upravo ovakva utjeha “kako je sve uredu jer moze uvijek biti gore” koja je svijet dovela do propasti. Mislim da I te kako treba kukati -ali o pravim stvarima-i naravno to ciniti sa ljubavi I pozitivnim namjerama.
Lepo je covek rekao svojevremeno `NEMA VISE KUKU LELE – BERITE JAGODE`
Da bismo promenili nešto u svom životu ili svetu oko nas nije potrebno kukati, več preduzeti odredjene aktivnosti u tom smislu. Potrebno je raditi na tome da svet bude bolji, ali svakako moramo početiod sebe. Zato mislim da sam dobo razumela autora teksta. Divan je i pametan mlad čovek. Drago mi je da ovakvi ljudi postoje jer mi vraćaju veru i pružaju nadu da nam može biti bolje….
Savrsen tekst! Autor teksta je pokusao da nam docara realnost, jer ljudi zaista previse vremena posvecuju zalopojkama umesto da prodru u sustinu nekog problema i pokusaju da ga rese. A resenje uvek postoji. Licno ne volim da se zalim odnosno da opterecujem svet nekim normalnim zivotnim poteskocama, cvrsto verujem da se moze izaci iz toga, jer sve je zapravo prolazno! Da li time sto se nikad ne zalim, redovno privlacim ljude koji mi se do besvesti zale, kukaju, placu, traze od mene savet, ali kad ga i dobiju nikad ga ne iskoriste i godinama, ali verujte godinama vrte taj isti problem u krug, pridaju mu veliki znacaj i ne pokusavajuci da ga rese. A do resenja je cesto jedan mali korak. Njima je ipak jednostavnije da time guse okolinu i kradu tudju energiju pod parolom: ” Kad vec ja tonem na dno, tonimo zajedno.” E tako nesto je nedopustivo!
Kao da Srbina, ili kad smo kad toga bilo kog prosecnjaka, interesuje da menja svet – da ljudi hoce svet bi davno bio promenjen, nego nece, naporno je, sto to kad moze da se bezbedno kuka da im malo neko drugi pomogne.
Jeste, tako je – nije bas da samo par miliona stanovnika sveta moze ovakve stvari da cita – moze verovatno vise od milijarde, ako ne i cele tri – to proglasavati nekom velikom privilegijom – pa, razumem duh u kome je radjeno, ali malo objektivnije nije bas tolika retkost.
Saglasna!Uvek možemo naći razloge za sreću.