Ljudi Um

TVOJ POSAO NIJE DA ISPUNIŠ TUĐA OČEKIVANJA, VEĆ SVOJ ŽIVOT SREĆOM

Jedina osoba sa kojom si se rodio i sa kojom ćeš umreti, sa kojom svake noći zaspiš i sa kojom se svakog jutra budiš, od koje nikad ne možeš da pobegneš niti da se igde sakriješ – si ti. Ljudi su skloni da upravo tu činjenicu najčešće zaboravljaju. Odbijaju da shvate da su njihov um, telo i duh jedina kuća u kojoj će ikad živeti i iz nekih njima znanih razloga odluče da život ipak provedu živeći kao podstanari… Umesto jasan odraz u sopstvenom ogledalu traže izmenjen u tuđim zenicama, misleći da je lepši.

Brine ih šta će drugi da misle o njima jer obično žele prihvatanje, kako će drugi da ih vide jer žele da to bude u najboljem svetlu, i da li će drugi da ih razumeju jer ne žele da budu pogrešno shvaćeni. Kada sopstveni život naštelujemo na tuđa podešavanja, kada lična stremljenja saplićemo da bismo ispunili očekivanja drugih, jedino što uradimo jeste da ispraznimo sebe od sreće.

Ne dozvoljavati tuđim prohtevima da oblikuju naš život ne znači biti sebičan. Znači biti sposoban da živiš sopstvo i sreću. Očekivati od drugih da žive po našim prohtevima je sebičluk. Zato uvek treba obratiti pažnju sa koje strane dolaze otrovne strele očekivanja, jer iz tog pravca gde je luk tu je i sebičluk.

Nema ničeg lošeg u tome što želimo da nas drugi prihvate, ali ima lošeg u tome ako im se predstavljamo onako kako oni žele da nas vide a ne kakvi zaista jesmo. Nema ničeg lošeg ni u tome što želimo da se predstavljamo u najboljem svetlu, ali samo ukoliko znamo da je to naša iskonska svetlost a ne lažni sjaj. Nema ničeg lošeg u tome što ne želimo da budemo shvaćeni pogrešno, sve dok ne počnemo da govorimo šta ne mislimo samo da bismo se drugima dopali.

Fotografija: Dylan Hollingsworth

Um, telo i duh koje posedujemo su naš dom u koji svako može da uđe, konači i gosti se ukoliko zaželi. Da uđe, izađe, vrati se ili ode zauvek. Naši um, telo i duh nisu tuđ stan u kom mi moramo da se prilagođavamo rasporedu, tražimo dozvolu za krečenje, pazimo da ne lupamo, i da na sve to još plaćamo stanarinu. Približiti se drugima ne znači odlaziti od sebe, već naprotiv – dotaći celom svojom dušom tuđu. Tek tada shvatimo da su one isto tkanje jedne velike ponjave rascepkane u delove. Da iako možda ne svi ljudi, SVE duše greju, grle, ušuškavaju i vraćaju siguran san.

Dozvoljavam ti se da budeš deo mog života i da zajedno nazdravljajući popijemo svu medovinu, ali ti ne dam da mi piješ krv. Dozvoljavam ti sedneš za moju trpezu da zajedno bockamo meze a i sve redno, ali ti ne dam da mi sedneš za vrat. Dozvoljavam ti da uđeš u moj spokoj i da tu spavamo zajedno na najudobnijem krevetu, ali ti ne dam da mi budeš nesanica.

U mom svetu ima mesta za svakog ko dolazi sa idejom da deli, a ne da uzima. Pa makar došao i sa koferima punim muke, tuge i straha. Jer će svakako biti manji kad se podele, nego kad se umože. Od mene možeš da zatražiš ali ne i da očekuješ. Jer ja pružam šta imam ali ne ispunjavam šta želiš. Ja sam tu da ispunim tvoj život srećom, ukoliko mi dozvoliš, a ne tvoja očekivanja. Ako je za tebe pak to sreća, onda ti nisi neko ko stremi zadovoljstvu već zadovoljenju. Sebe. A tad nema mesta za mene, niti za bilo kog drugog.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

4 Comments

  • Reply
    Ana
    25/04/2017 at 20:13

    Vracan se upravo sa posla umorna i nikakva, preispitujuci sebe da li sam zavrsila sve sto treba, sta me ceka sutra,koliko njih sam danas razocarala a kome pomogla..sta me i ko ceka kod kuce..a onda mi stigne mail sa novim Blogdanovim postom..i shvatim sta je jedini moj posao i koji nisam ispunila..trgne me za trenutak i obecam da cu sutra biti bolja prema sebi..💪😉Hvala Blogdane!

  • Reply
    Cécile
    26/04/2017 at 10:17

    Blogdane divan si!

  • Reply
    ludabluna
    26/04/2017 at 15:46

    Postavljanje granica <3 još nisam sve apsolvirala u odnosu drugih prema meni (tanka fluidna nit između prijateljstava i sjedanja na vrat), ali lijepo si sažeo sve bitno.

  • Reply
    Maja
    26/04/2017 at 16:28

  • Leave a Reply