PRED ZORU SE MRZNE

Počelo je onda kada sam u nekom magnovenju pomislio da mnogo toga mogu jer sam jak. Počelo je onog dana kada sam uverio sebe da je za uspeh dovoljno to što imam snage da se za njega borim. Pošto snaga muti svest mislio sam da se za ono što želiš treba boriti. Otisnuo sam se u osvajanje sopstvene bolje budućnosti toliko samouvereno, ne znajući tada da u bitkama strele prvo pokose najgluplje a najbrže iz pešadije.

A sve sam to bio. I glup i brz. Umesto strpljenjem bio naoružan očekivanjima, umesto golog srca na dlanu nosio pancir na telu, bio spreman na juriš ali ne i na stajanje u mestu. Bio sam spreman na putovanje ali ne i na stranputice, na ljude ali ne i na zveri, na nevreme ali ne i na zlo doba. Onda kad sam tako snažan, mlad i odvažan kročio na to bojno polje, shvatio sam da se tamo ne ratuje mecima – već slabostima, ne osvaja prsima – već lažima, ne pobeđuju snažni – već važni.

E pa mene među takvima neće biti. Ja sa takvima koji nazdravljaju ispijajući iz tuđih lobanja neću dernečiti. Ja se neću valjati u tom blatu tuđih srušenih snova koje oni koriste kao da je lekovito. Neću se veseliti uz njihove reči koje se prevedene na moj jezik rimuju samo sa uvredama. Ja ne uzvraćam. Ne šibam nazad. Jer one koji govore loše i čine loše život već šiba, inače bi bili milousniji i darežljiviji. Iako možda ne deluje tako, iako možda izgleda da ih u svom tom materijalnom izobiljnu koje imaju život miluje, zle reči izlaze samo iz usta koja ljubiti ne umeju, iz duše koja voleti ne ume, i iz života koji za sreću ne zna.

Fotografija: Eric Johansson

Ja se protiv sistema neću boriti pesnicama. Pokazaću da se i u ovom otrovanom svetu može biti srećan, da postoje drugačiji načini za dostojanstveno življenje skromnog čoveka. Da nije neophodno ubijati da bi opstao, da nije neophodno prodati veru za večeru da bi bio sit. Da nije potrebno ni takmičiti se. Da se želje zamišljaju zato što se mogu ispuniti. Pokazaću da oni koji rizikuju da budu ono što jesu mogu menjati svoj svet. Da univerzum raste kada smo dublji, kada jače volimo i kada brže opraštamo. Pokazaću da biti dobar je unosan posao, da samo treba hrabrosti. Da je život putovanje na kojem je najlepša destinacija baš ona na kojoj smo sada i da je letenje moguće samo ako bacimo prtljag koji nam ne služi. Pokazaću da su utopije zapravo moguće realnosti koje se plašljivci boje živeti, da je jedina ludost u ovom svetu pokušati biti normalan i da problemi nisu ništa drugo nego fabrike mogućnosti. Pokazaću da jedini protivotrov sistemu smo mi.

Budite hrabri, ali ne da bijete bilo kakve bitke, već da stvarate mir. Samo neverne Tome govore da je to zidanje Skadra na Bojani, samo oni sa slepim srcima mogu vam reći da se manete tog ćoravog posla i samo oni utopljeni u čemeru svog zlopamtila da je to utopija. Budite hrabri – ne da se bijete, već da zagrlite otvorenim dlanovima čak i onda kad su tuđe ruke stisnute u pesnice. Hrabri – ne da vičete, već da govorite naprestano šta sve na svetu volite čak iako većina danas priča samo o onome šta mrzi. Budite hrabri da se zahvalite čak i onda kad je možda suvišno, da se izvinite kad vam ego kaže da nema potrebe i da volite čak i onda kad vam razum govori da za to nema nijednog razloga.

Budite hrabri da svojom unutrašnjom snagom gradite sopstveni mir, a ne narušavate tuđi. Ako je napolju hladno, ako je napolju oluja, ako je mrak – znajte da se pred zoru mrzne. Prigrlite one koje volite bliže sebi, dunite u dlanove snažnije, zažmurite jače i izdržite još malo. Još samo malo. I svanuće.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески