Ljudi Um

I BEZ PODRŠKE SE MOŽE STIĆI DO (K)RAJA

Kao klinac detinjstvo sam provodio igrajući se sam. Umesto sa ljudima – igračkama, jer braće nisam imao da mi prave društvo. Kada sam naučio da čitam a društvo postalo brojnije, shvatio sam da me knjige više razumeju. Manje pričaju a više govore. Smetala mi je ta buka iz punih ljudskih grla zato što svetom kojim hoda toliko praznih srca ona mnogo glasno odzvanja.

Odgajan u tim svojim samoćama izdresirao sam se da mi ljudi nikad ne nedostaju, da ih kad su tu beskrajno volim, jer bi svi ubrzo odlazili svojim kućama. Obično kad igra postane najzanimljivija. Svi su imali neke svoje domove koji nije bio moj, imali nekog ko im kaže „ajde idemo“ a to nisam bio ja, i svi su kao po pravilu uvek odlazili. Protiv toga nije pomagalo ni moje durenje, tugovanje, ni ljutnja. Vremenom sam shvatio da je jedini lek tome – puštanje.

Naučio sam da ne očekujem da ljudi uvek budu tu, da me uvek vole, da me uvek razumeju. U tom očekivanju pokazivanja da im je do mene stalo, živeli su svi moji strahovi, nesigurnosti, akrepi, babaroge, duhovi i ostale nemani. U tom očekivanju od svojih najbližih živelo je ono što me povređuje, a ne u njima koji ne ispunjavaju ta moja očekivanja.

Kao što sam oznojen, rumen i umoran puštao drugare da odlaze svojim kućama u sred najlepše igre svestan da ću ostati ponovo u onoj nemoj samoći koju samo jedinci razumeju, tako i danas puštam sve svoje najbliže ljude da odlaze kad zažele. Kao što knjige drže, ali te posle čitanja puste da ih shvatiš onako kao želiš, tako i ja danas puštam da me ljudi razumeju onako kako umeju. Jer sve ono što misle o meni, to je samo njihova verzija sebe samih. Naučio sam da loš čovek veruje da su svi loši, da lažov veruje da su svi lažovi, a dobar da su svi dobri. I ne samo da ih puštam da odlaze i da me ne razumeju, već i da me katkad neosnovano osuđuju, s vremena na vreme zaboravljaju i da mi uskraćuju svoje podrške.

Znam da podrška treba samo onima koji se plaše da l’ će dočekati sutra. Ja vidim sebe sa unučićima. Podrška treba onima koji imaju sumnje u sadašnjici. Ja godinama već živim u vizijama svoje sutrašnjice. Podrška treba onima koji nemaju viši cilj već samo želju za uspehom. Za podrškom vape oni koji se nečeg boje. Ja sam se svojih strahova oslobodio u detinjstvu kad sam shvatio da je ono što sam mislio da je babaroga, samo bio otac koji grebe o ivicu kreveta.

Danas retko šta može da me povredi. Ne zato što sam mnogo jak, već zato što udarci preko zaraslih rana ne bole kao onomad udarci po mladoj koži. Danas znam da ljudi udaraju ne zato što hoće da povrede, već zato što ne znaju kako da maze. Mojim revanšima to neće naučiti, već samo grljenjima. Danas kada znam razliku između samoće i usamljenosti – ne bojim se da ostajem sam; kad razlikujem grešenje od greha – lakše praštam; kad se ne bojim kraja nego u večnost verujem – znam da ćemo se baš tamo svi sresti.

Sa te strane linije horizonta gde u sutone zapada Sunce, tamo među igračkama iz detinjstva, među knjigama koje vaspitavaju i među poljupcima koji vraćaju u život živećemo bez ikakvih očekivanja. Do tamo će stići oni koji rade na ljubav a ne na očekivanja, koji hvataju snagu u jedra a ne u mišice, koji ljube gde boli a ne gde pali. Tamo, trebaćemo jedni druge samo zato jer ćemo želeti da volimo nešto u drugima, a ne zato što nam nešto od drugih treba. Kažu da se takvo mesto, koje ne odzvanja bukom već spokojem – zove Raj.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

3 Comments

  • Reply
    Tanja
    30/11/2016 at 00:52

  • Reply
    Nena3110
    30/11/2016 at 10:23

    Divna priča,puna mudrosti.
    Ipak, ne može se sve iz knjiga naučiti, nešto mora i iz života.

  • Reply
    Violeta
    02/12/2016 at 17:08

    Prelepo! I sama sam jedinica I totalno sam se pronasla u svakoj reci o samoci, knjigama, strahovima.

  • Leave a Reply