Politika Srbija

SRBIJA – ZEMLJA ODLAZEĆIH LJUDI

Pitanje „Da li otići ili ostati?“ u poslednje vreme postalo je toliko goruće a odgovori toliko ostrašćeni, da se vrlo teško može voditi pristojna komunikacija kada ova tema dođe na red recimo za nekim slavskim stolom, a da se ne upotrebljava poštapalica „da ‘prosti ova sveća“. U Srbiji većina ljudi ili ima nekog u inostranstvu, ili je neko njihov nedavno otišao, ili i oni sami razmišljaju da odu – tako da se ovo pitanje direktno ili indirektno skoro svakog tiče. Sa jedne strane ulje na vatru u kojoj ovo pitanje već uveliko plamti doliva sve više školovanog i mladog sveta koji odlazi, dok sa druge strane žar rasprave još više rasplamsavaju oni koji žustro zagovaraju ostanak oko tog srpskog ognjišta.

Argumenti onih koji odlaze su skoro uvek isti, samo varira redosled nabrajanja koji zavisi od ličnih prioriteta. Pored politike, nemanja posla, korupcije i nedovoljnog poštovanja ljudskih prava najčešće bude i da se tamo negde na zapadu zarađuje više. To jeste tačno, ali činjenica da se zarađuje ne znači da ćeš i ti zarađivati niti ta činjenica sama po sebi puni novčanike i stomake kojekome. Zapad nije neki darežljivi čikica koji te sa pogačom i solju sačeka na aerodromu i napuni džepove šuškama samo jer si mu svoje visočanstvo doveo na noge. Ali ukoliko si odlučan i istrajan, ili ako si školovan, pričaš jezik i ako obezbediš sebi dozvolu za rad – može se reći da ćeš sigurno zarađivati više novca nego u Srbiji. Kada čitav taj mukortpan i dugotrajan put savladaš dođe na red saznanje da tim novcem može da se kupi mnogo, ali ne i sve. Zato vrlo često baš tada, oni koji su samo zbog novca i otišli, počnu da žive nezadovoljno.

Argumenti onih koji zagovaraju ostanak obično su da iz Srbije ne treba bežati. To jeste tačno. Niko bežanjem nije stigao daleko, već samo stremljenjem ka sebi zacrtanom cilju. Zato se treba zapitati da li odlazimo jer od nečeg bežimo ili što želimo da ka nečemu novom idemo? Od Srbije kao svoje zemlje nikada ne možeš pobeći ma koliko brzo trčao, ali od Srbije kao države – možeš. U daljem nabrajanju razloga za ostanak kreće citiranje rodoljubivih pesnika kroz rečenice da „Sunce tuđeg neba nikad ne greje“ kao otadžbinsko, da su tamo „gorki zalogaji hleba“, da polen koji se pokupi sa rodne grude ne treba raznositi da se tuđincima pravi med itd. Ove argumente, iako se vrlo lako mogu oboriti prostim, zdravorazumskim zakonima fizike, najbolje je ignorisati jer nakon bilo kakvog objašnjavanja obično sledi pominjanje Vidovdana, Kosova, izdaje pravoslavlja i srpstva.

Fotografija: Luiz Philippe Carneiro de Mendonça

Nikad mi te priče nisu bile jasne, jer još uvek nisam upoznao nekog gladnog kog je nacionalizam nahranio, niti nekog siromašnog kog su hvalospevi na račun svoje države uhlebili. Isto tako nisam upoznao nekog ko je gastarbajterskim novcem uspeo da kupi sreću koju već nema u sebi, niti da izimitira unutarnji spokoj izobiljem koje ima oko sebe.

Mislim da Srbiju ponekad previše neosnovano vole oni koji ostaju u njoj, a da je ovi drugi koji odlaze opet previše neosnovano kritikuju kad odu van nje. A trebalo bi obrnuto. Da je oni koji žive u njoj kritikuju – da bi postala za njih bolja, a da oni koji odlaze kažu pokoju lepu za nju koja ih je odgajila.

Radi se zapravo o tome da jedini pogrešan izbor koji možete da napravite, nije onaj da odete niti da ostanete, već onaj da ne poslušate sebe. Zbog toga ćete žaliti više nego da ste otišli pa shvatili da nije to za vas, ili ostali pa shvatili da ste propustili životnu priliku. A još više se radi o tome da šta god da su tuđa mišljenja u vezi sa odlaskom ili ostankom, niko nije dužan da posluša njih već samo ono što oseća u sebi. Jer jadna je ta sreća koja se zasniva samo na tome gde živiš i koliko imaš na računu, a ne na tome koliko mirno spavaš, koliko si ispunjen i voljen. Pa makar to bilo u iznajmljenoj garsonjeri ili u stečenoj vili, u Prokuplju ili na Palm Biču.

Na ovom životnom putu jedino je bitno ne odlaziti od sebe. Jer kad to uradiš, zasigurno ostaješ uvek na istom mestu. Na stranputici.

* Tokom prethodne godine iz Srbije je emigriralo skoro 60 000 ljudi. To je za 115 posto više u odnosu na podatke od pre pet godina. Srbiji je time dodeljeno fenomenalno 29. mesto na rang-listi zemalja sa najvećim brojem emigranata u konkurenciji od ukupno 195 država koliko ih ima na planeti. (Politika, 04.10.2016.)

You Might Also Like

11 Comments

  • Reply
    Violeta
    20/10/2016 at 14:36

    Blogdane, svaka ti je na mestu. Ja sam otisla pre 17 godina I sad, posle toliko godina kad iskreno pogledam sama sebe u oci I krenem da svodim racune uvidjam kako je taj odlazak iz Srbije I dolazak u Kanadu jedan od najboljih poteza koje sam u zivotu napravila. Nije uvek bilo tako. Bilo je jako trnovitih momenata kada sam krivila Kanadu za sve probleme I kada sam mislila kako bi mi u majcici Srbiji svakako bilo puno bolje jer su tamo dragi ljudi koji bi mi pomogli, jer tamo hrana lepse mirise, jer….ma slusaj, to je sve samo iluzija. Zivot nosi probleme gde god da si. Volim da dodjem u Srbiju svakih 4-5 godina. Da obidjem drage ljude, uzivam u fenomenalnoj hrani, cujem svoj dragi jezik (koji se, usput receno, prilicno promenio) I to je to. Vracam se kuci u Toronto. Da obidjem drage ljude I ovde, uzivam u prelepoj hrani I ovde, cujem lepi Engleski jezik, a isto tako da uzivam u nasmejanim I nadasve ljubaznim ljudima, cistim ulicama, sredjenim fasadama (doduse Toronto ne moze da se pohvali nekom arhitekturom ali dobro), da se vratim na posao koji volim, gde me niko ne maltretira, gde su ljudi ljubazni I pomazu jedni drugima. …Hm…znas sta primecujem? Ni u jednom trenutku nisam pomenula novac. Zar ne? Novac pruza sigurnost I to je sve. Ne donosi srecu. Nikada ni nije.

  • Reply
    Baqui
    20/10/2016 at 18:27

    Otisli…da nismo ne znam dokle bi potrajalo…jos mladi da se zakopamo…vec mozda stari za pocetke…ali da ne bi bilo ja pocetak dala sam sebi drugu vizuru…to je korak napred…o Srbiji ne govorim lose, ali o situaciji i politicarima iznosim svoje misljenje…Ostati i biti gladan bez krova nad glavom i pored posla sa fakultetom…moj zeludac to vise nije mogao da svari…jedne noci se samo slomilo u meni…sve sto smo imali ulozili smo u ucenje jezika i otisli. Prijatelji…neki razumeju,neki ne…ali prijatelji ne pune tanjir mom sinu…niti bi mu oni,extremno talentovanom, kupili klavir ili gitaru…zelim vise… i imam vise ..be materijalno…nego sa tim sto zaradim mogu da putujem…da vidim…da hranim dusu…da moj sin ima i klavijaturu uskoro i klavir. Klasicnu gitaru i ucetelje…jer on to voli i zeli….srecna sam zbog prilike i hrabrosti koju mi je Bog dao…hvala

  • Reply
    Nataša Gajić
    20/10/2016 at 18:50

    Nadoći će i nama, odlazećim povratnicima, sinuće nam isto sunce, pod jednim nebom… kad s(v)e svi složimo pod istim a boljim, potrbuške. To je ta POBJEDA. E, moje „šuške“ i ko ti još ide trbuhom za kruhom, već okolo- naokolo pa se vrati da plati dug. Što nije volio sebe na vrijeme; eh! i ta samozaljubljenost ili samo- ljubav: volim li ja išta i ikog, da sam ovoliko i onoliko u nezadovoljstvu sa sobom i drugima/e- ja! Sve dok mislim da ZASLUŽUJEM bolje, a ono mi pred vratima, kuca, sve dok je NIKO unutra; idi reci svakom ponaosob… ono što mu sljeduje je POS(t)PIŠ, naravno- naknadni. Kad te „izmuzu“ slijedi pokajanje, a ne dok dobijaš na lutriji zvanoj život ili „životarenje živulje“. p.s. Negdje tamo je bolji provod, da se ne (s)lažemo! S(v)e za pare… prodajem(o).

  • Reply
    MoMa
    20/10/2016 at 21:42

    Pretpostavljam da kod svakoga postoji granica do koje moze da trpi, neko moze mnogo, neko malo. Ja sam otisla iz zemlje jako kasno, vec sam bila napunila 40. U godinama pre toga radila svoj posao, gradila nazovi karijeru i u jednom trenutku shvatila, da imam sve, divne prijatelje, posao, lep drustveni zivot, ali se borim za egzistenciju, i da mi je buducnost neizvesna. Svakog meseca razmisljam da li cu da imam da platim kiriju i gde treba da se stegnem, da ne trosim, da bi imala da platim te osnovne racune. O ponizavanju na radnom mestu da ne govorim, sa tim smo se u Srbiji svi vec odavno saziveli, kao normalno nam je. Kad sam odlucila da odem, bilo je puno podrske, ali i komentara, jes bas ces u tim godinama nesto da napravis napolju, ti si luda ako kreces sve ispocetka, ostavljas stare roditelje sram te bilo. E pa zbog tih roditelja sam i prelomila da odem, kad sam dosla u situaciju da nemam svom ocu da platim pregled 250 evra, kad su lekari posumnjali da ima rak grla. Bila sam besna i bespomocna, i obecala sebi da nesto mora da se menja. I promenila sam, I ne zalim, ‘Napolju’ se ceni rad i profesionalizam, i svako ko ima takav odnos prema poslu ne mora da brine. Posla ima, plate su redovne i sasvim pristojne, radnici su zasticeni i imaju prava i znaju kome da se obrate ako im poslodavac krsi prava, niko te ne ponizava, od tebe se samo ocekuju rezultati. I ja sam OK sa tim. Kad bi takva situacija bila u Srbiji, ja bih se sutra vratila. Do tih boljih dana, ja ostajem gde jesam, OK plata, mogu i da ustedim i da pomognem familiju, i da ne uskracujem sebi nista, sasvim dovoljno za jedan dostojanstven zivot. Zao mi je sto nisam ranije otisla, ali nisam samo iz jednog razloga, verovala sam da ce se stvari u Srbiji promeniti. Moja generacija se i borila da se neke stvari promene, ali ocigledno da se neke strukture sistema nikad nece promeniti.

    • Reply
      ime
      19/12/2016 at 21:50

      Svaka cast

  • Reply
    1994
    20/10/2016 at 22:01

    Nije sve u tome koliko se zaradjuje, radi se o tome kako se osecas. Ja sam u Torontu od 1994. Volim Beograd i Srbiju i idem redovno. Ali moj zivot je sada ovde. Udobno zivim od svog rada i imam dobar posao za koji sam se dodatno skolovala u Kanadi. Imam kucu, kola, placam racune, putujem u Srbiju i/ili jos po negde svake godine, stedim za penziju i decije skolovanje, trosim na garderobu i izlaske bez problema. Ne oskudevam ni u cemu, ni ja ni dvoje dece, Mogla bih da zivim pristojno i sa manje prihoda. Sa vecim prihodom bih radila sve isto, mozda bih imala vecu kucu, bolja kola i egzoticna putovanja ali moj nacin zivota je okrenut vise prema deci nego velikim ambicijama. I to je ono sto je bolje ovde nego u Srbiji. Sve zavisi od mene i mog truda i prioriteta. Poenta je da osecam sigurnost i da mogu da planiram svoj zivot kako ja hocu. To je sloboda. Druga najveca prednost zivota ovde je tolerancija i postovanje.

  • Reply
    Danko B. Marin
    21/10/2016 at 15:02

    Ovo nije Srbija , politikanti su napravili : FREAK SHOW!

  • Reply
    limar
    19/12/2016 at 21:26

    Nije stvar u novcu već u SLOBODI.

  • Reply
    1995
    19/12/2016 at 21:36

    Blogdane,
    najviše si me oduševio sa dijelom teskta u kome navodiš da je u svoj toj priči oko „Ostati“ ili „Otići“ najveća greška ne poslušati sebe. Čitam ponovo ovaj tekst i pitam se da li bi u mom slučaju ostati značilo borbu s vjetrenjačama. Nisam iz Srbije ali to opet nije bitno jer je ovo problem svih nas ,zapadno, južno ili jugozapadno od iste. Ne znam ni koliko su odluke onih koji su nam ostavili u amanet ovakvo stanje u državama bile pametne i da li su bili svjesni da od goreg uvijek može biti gore. Ne znam mnogo toga ali znam da je život borba i da treba naći uvijek alternativno rješenje. Otići ili ostati to su riječi onih koji gube, bar po meni. Onaj koji ode finansijski je zbrinut a onaj koji ostane, ostaje mu nacionalizam i želja da to riješi neko drugi – „neko sa strane“. Obje strane griješe i obje pristaju na ulogu žrtve, a zašto? Zato što su ubijeđeni da ne postoji treća opcija i da oni nemaju moć preciznije rečeno. U mom slučaju to bi bilo ubjeđivanje od strane roditelja da odem jer su oni gore vukovi, jer ja ne mogu „promijeniti svijet“. Dokle god budemo imali mentalitet ovce ovako će biti. Nije mi samo jasno gdje je taj nadobudni karakter titovih pionira koji su htjeli nešto više nekad a sad licemjerno ćutkaju bebe rata? Pitam se to dok završavam osnovne studije nn fakulteta, politički neaktivna i iziritirana raznim „socijalistima“ i „demokratama“.
    Vraćajući se onome s početka sada se pitam šta je s nama kojima su putovanja san bez potrebe da se državljanstva odričemo? Šta je s nama koji želimo napredak našeg društva zahvaljujući iskustvu iz vana? Kome smo potrebni i imamo li pravo sanjati takve snove? Ili je sve u tome kako nikoga patriotizam nije nahranio a odlazak u inostranstvo ispunio duhovnim mirom. Gdje je druga strana medalje? Niti su svi koji ostaju patriote na granici nacionalizma niti su svi koji su otišli finansijski procvjetali. Pitam se eto jer ne mogu a da se ne otrgnem utisku besmisla kada se momak koji živi u Beču vrati u Srbiju i tamo okuša sreću u Zvezdama Granda. Kada se na neka od ovih pitanja da odgovor nešto pozitivno će se početi dešavati a do tad… Pa nastavićemo da čitamo ovakve ili slične tekstove dok će oni koji razmišljaju kao ja nastaviti da ćute jer „vuk na ovcu svoje pravo ima“ i to je zakon prirode.

  • Reply
    Tatjana
    20/12/2016 at 22:36

    Imam 41 i aktivno razmisljam da odem od kako sam sahranila babu, dedu i roditelje. Zbog njih nisam isla, a sada vise ne mogu. Prijatelji ostaju pravi za ceo zivot, novi se sticu, bitan je taj osecaj da si cenjen. Bila sam sikanirana i maksimalno mobingovana na radnom mestu od strane bivseg direktora (nisam pristala na svasta nesto) sa specijaluzacijom iz SAD (gde im nije bilo jasno kako ne radim na nekom fakultetu ili ministarstvu), sa medjunarodnim nagradama koje sam osvajala izgleda samo za sebe i sve vreme si u grcu. Direktora sam prijavila i dve godine radila na tome da dobije otkaz i ne mogu ni sama da verujem da se desilo. Ali moram da odem. Brat ima 40, vratio se pre dve godine na nagovor tada devojke, sada supruge, ali ide marta i planira i porodicu da povuce. Nije meni sada toliko lose, ali ne mogu da gledam ljude kako gladuju i kako se gase. Proplacem njihovu muky, tu i tamo pomognes, ali ne mozes svima, ne mogu da gledam kako unistavaju narod.

  • Reply
    Razanj
    18/02/2017 at 15:04

    To je jos davno Mika Antic lepo razjasnio…

    Nepovratna pesma

    Nikad nemoj da se vraćaš
    kad već jednom u svet kreneš
    Nemoj da mi nešto petljaš
    Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
    I ja bezim bez povratka.
    Nikad neću unatrag.
    Sta ti znači staro sunce,
    stare staze,
    stari prag?
    Tu je ono za čim može da se pati
    Tu je ono čemu možes srce dati.
    Al’ ako se ikad vratiš
    moraš znati
    tu ćeš stati
    I ostati.
    Očima se u svet trči
    Glavom rije mlako veče
    Od reke se dete uči
    ka morima da poteče.
    Od zvezda se dete uči
    da zapara nebo sjajem.
    I od druma da se muči
    i vijuga za beskrajem.
    Opasno je kao zmija
    opasno je kao metak
    da u tebi večno klija
    i ćarlija tvoj početak.

    Ti za koren
    nisi stvoren
    Ceo svet ti je otvoren.
    Ako ti se nekud žuri,
    stisni srce i zažmuri.
    Al’ kad pođeš – nemoj stati
    Mahni rukom.
    I odjuri.
    Ko zna kud ćeš.
    Ko zna zašto.
    Ko zna šta te tamo čeka.
    Ove su želje uvek belje
    kad namignu iz daleka.
    Opasno je kao munja
    opasno je kao metak
    da u tebi večno kunja
    i muči se tvoj početak.
    Ti si uvek krilat bio
    samo si zaboravio.
    Zato leti.
    Sanjaj.
    Trči.
    Stvaraj zoru kad je veče.
    Nek’ od tebe život uči
    da se peni i da teče.
    Budi takvo neko čudo
    što ne ume ništa malo,
    pa kad kreneš – kreni ludo,
    ustreptalo,
    radoznalo.

    Ko zna šta te tamo čeka
    u maglama iz daleka.
    Al’ ako se i pozlatiš,
    il’ sve teško,
    gorko platiš,
    uvek idi samo napred.
    Nemoj nikad da se vratiš.

  • Leave a Reply