Ljudi Um

(RE)OPRAŠTANJE

Mnogo me košta da oprostim. Učinim to, ali samo moja nesanica i ja znamo koliko je snage i napora potrebno. Pogotovo iznova. Pogotvo iznova najbližima.

Kao i svi ostali ljudi na ovom svetu, i ja u sebi imam dva vuka. Onog belog, pitomog, jakog ali osećajnog, strogog ali pravednog, zaštitnika ali dobronamernika koji bi svakom praštati mogao. I onog crnog, ofucanog, izgladnelog osvetnika, koji bi svojim čeljustima drugima presuđivao, svojim delima kažnjavao i samo pokajnicima na kolenima praštao. U okršaju njih dvojice pobeđuje uvek onaj kojeg hranim. Ne znam ni kako, ni zašto, ni koji demoni prošlosti vozdižu ovog od gladi na ivici života, besnog kurjaka, kojim vradžbinama mu daju snage da iako od mene zapostavljen i dalje meni troši san…

Mislim da se povampiruje da bi me još doučio opraštanju. Da oprostiti ne znači samo preći preko nečeg već i to nešto zaboraviti. Da oprostiti ne znači samo odstraniti nekog iz života već i posle svega želeti mu dobro. Da oprostiti ne znači sahraniti sećanje na nekog, već živeti srećno sa tim uspomenama. Da oprostiti pokajniku ne znači biti dobar, već oprostiti onom ko se pokajati ne ume. Da oprostiti iako u jeziku postoji kao svršen glagol u praksi je jedino upotrebljivo kao imenica oprštanje koja traje. Beskrajno. Koja nema završetka i koja svoje postojanje dokazuje terajući te da je činjenjem, a ne samo izgovranjem, ponavljaš.

o5uSnaSelKiZoMullqKW

Nema opraštanje nikakve veze sa drugima, već isključivo sa nama samima. Nema bolje budućnosti za one koji ne umeju da praštaju, jer od življenja u prošlosti njima budućnost nema kad ni da se desi. Sreća ne dolazi na vrata zlopamtilima. U njihovim kućama živi samo ono što pamte. Njihovog kurjaka upravo njihova sečanja i hrane. Uvek ćete ga lako prepoznati. Crn je. Liči na gazdu i njegove misli.

Zato znam da, ma koliko često sebe pitao „Dokle više?“ i sam sebi šaputao da niko ne čuje „Ja ovo više ne mogu“ – ja uvek mogu još da opraštam. Zato mi živote daj još! Sipaj još nedaće, upoznaj sa još nečasnih ljudi, iskoristi svaku priliku da mi gurneš prste u sve još uvek nezarasle rane iz prošlosti, jer ja i kad boli mogu još da opraštam. Jer ja nisam taj koji će se udaviti u gorčini osvetničkog pelina. Ne! Moj beli, uvek sit vuk, hranjen ljubavlju a pojen razumevanjem, dresiran je ne da bije bitke za mene, već da me kao slepca od tog ratničkog bezdana odvodi što dalje kad vidi da bitke počinju.

Zato kad vidiš da me boli i pomisliš da je to moj poraz, znaj da je to uvek moja pobeda, jer ne možeš ti bolom doneti nemira koliko meni opraštanje može doneti spokoja!

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

12 Comments

  • Reply
    VanjaVanja
    22/08/2016 at 18:49

    Ovaj put se nikako ne slazem sa tekstom.

    Imam i ja nekog, bliskog po krvi i nicemu vise, gde godinama govorim-E necu vise da oprostim;necu vise da kontaktiram;necu vise da komentarisem dela; Pre dva dana je kap prelial casu i osobu sam izbrisala iz srca, oprostiti joj necu. Bicu uljudna jer moram da je vidjam 2x godisnje i to je to.

    Svako ko nas povredi, oduzima nam neki dan zivota i priblizava nas kraju-zato necu biti mazohista i sloziti se sa “Sipaj još nedaće, upoznaj sa još nečasnih ljudi, iskoristi svaku priliku da mi gurneš prste u sve još uvek nezarasle rane iz prošlosti, jer ja i kad boli mogu još da opraštam.“

  • Reply
    Nataša Gajić
    22/08/2016 at 18:54

    To, kad na stvarnost gledamo kroz crno- bijela sočiva koja se dijele, tek tako… Ako je crno osvetoljubivo, urniše i proždire, šta reći za bijelo, bezbojno, fragmentirajuće, ravnodušno- ignorantno… takođe sudi o drugome ono što sebi nikada ne bi. I, da vuci vuku svaki na svoju stranu… zasljepljujuće crno i bijelo ne prašta, ali od volje nam…

  • Reply
    Ivona
    23/08/2016 at 09:21

    Opraštamo drugima ne zato što to oni zaslužuju već zato što mi zaslužujemo mir.
    Bravo za tekst. Od nedavno pratim ovaj blog. Sjajni tekstovi, živopisni i realni. Pišete ono što mnogi od nas misle, borite se sa problemima i strahovima koje mnogi od nas nose u sebi.
    Oduševljena bistrinom vaših misli i britkošću vašeg jezika, nastavljam da vas pratim…

    • Reply
      Sonja
      23/08/2016 at 19:11

      Nema mira dok je zla i nanesene nepravde.

  • Reply
    Sirena
    23/08/2016 at 12:06

    Istinito. Kroz zivot sam se naucila prastanju, nekad i oprastanju…mada postoji jos uvek ono (oni) koje treba oprostiti. Iskustvo mi govori da je strpljenje prevazici sopstvenu a i tudju bol kao i vreme koje nam je dato jedan od najboljih nacina. Uz trpljenje sopstvene boli jedina vodilja koja to moze na cistac da izvede je ljubav. Na taj nacin ne samo da sirimo ljubav vec se i mi sami uzdizemo do „coveka“. I da, treba imati vise oprosta za one koji se ne pokaju jer je tuga njihova velika a neznanje jos vece. I trebamo ih vise voleti nego sazaljevati….Evo ja se jos ucim.

    • Reply
      VanjaVanja
      24/08/2016 at 09:35

      Slazem se sa Sonjom. Kada oprostim neoprostivo, nemam mira, zato vise ne oprastam.

      • Reply
        Milana
        26/09/2016 at 19:02

        Ni ja. Oprastam donekle, ali ne zaboravljam.
        Oprostiti neoprostivo znaci sloziti se sa ucinjenim, a to ide na gazenje samog sebe.

  • Reply
    (RE)OPRAŠTANJE – Alternativa Informacije
    23/08/2016 at 18:58

    […] Blogdan.rs […]

  • Reply
    Sonja
    23/08/2016 at 19:10

    Da bi razmisljao o oprostu prvo je potrebno da se on trazi. A on se skoro nikad i ne trazi.
    A kad bi se trazio postavi jedno pitanje tome koji ga trazi: Da li bi sebi uradio ono sto si meni ? Uradi.
    Od mene ni onda, bas me briga za tvoje zlo, nosi ga sa sobom pred Boga, meni nije bilo potrebno ni da ga dozivim ni da ga prastam.

  • Reply
    lazar
    24/08/2016 at 18:34

    ja vec par meseci gorim u toj dilemi dali da oprostim ili da se ohladim i oteram u … posto po naravi nisam osvetoljubiv ovo mi je teska borba , iskusenje je veliko

  • Reply
    JUST ME
    31/08/2016 at 11:18

    PREDIVAN TEKST….

  • Reply
    Krunoslav Ris
    26/09/2016 at 10:07

    Pozdrav,
    nekako mi se čini da postoje 2 vrste ljudi, oni koji je*u, i oni koji naje*u. Pokušavam se ne svrstati u ovu prvu kategoriju ljudi, ali baš zbog tog silnog „oprosta“ prolazim kao ovi drugi. Dobar i lud su braća, što pod tim mislim? Mislim da ljudi koji imaju veliko i dobro srce uvijek će ispadati budale, a ovi koji ih tretiraju kao stoku uvijek će bolje prolaziti. U konačnici, Ni jedni ni drugi ne spavaju mirno (govorim za sebe, jel i kad oprostim, ostane mi još dugo gorak okus u ustima).

  • Leave a Reply