Beograd Srbija

PUPAK BALKANA

Postoji prokletsvo koje kaže da svi oni koji su rođeni u Beogradu nastavljaju da žive zauvek sa Beogradom u sebi. Čak i onda kad možda više ne žive u Beogradu. On nastavlja da opstaje i raste u njima. Kad nema ničim drugim, on se hrani njihovim sećanjima. Ne toliko na ulice, pijace, stepeništa i klupe koliko uspomenama na sve one ljude koji su ostali tamo da žive. Ljudima koji su Beograd.

Ti ljudi, baš kao i on, padaju pa ustaju. Bivali su, kao i on, srušeni toliko puta da se ni broja više ne zna. Bili su sami, pogrešno shvatani i uplašeni. To su oni ljudi koji menjaju tvoj život, ne toliko njihovom željom da to čine, koliko prostom činjenicom da takvi, posebni i svoji postoje. To nisu ljudi koji žive kraj tebe, već od prvog dana, od samog početka žive u tebi. Baš kao i Beograd.

Ti ljudi nisu kao ostali ljudi, niti je taj grad Beograd kao ostali gradovi. Oni žigošu, vaspitavaju, bruse te toliko stručno da više nikada ne možeš biti ničiji do svoj. Dese se neočekivano. Možda jer sede jednu gimnazijsku klupu iza tebe, jer padnu isti ispit kao i ti, jer kupuju kafu na istom mestu gde i ti, jer silaze na istoj stanici gde i ti.

Beograd je jedini grad koji ume da plače sa tobom. On je jedini grad koji te pušta da odeš iz njega jer zna da ćeš ga odlazeći voleti još više. Beograd te ponekad i otera od sebe samo da bi te naučio da bolje ceniš ono što ti je davao.

Beograd je jedini grad koji je stotinama metara ispreplitanih dlanova i zaključanih prstiju svojih građana uspeo da sačuva svoje mostove, da kilometrima selotejpa čuva svoja okna i hiljadama džakova napunjenih znojem sačuva svoje obale. Beograd je jedini grad koji je umesto svojih građana uspeo da čuva njihovo dostojanstvo dajući nove prilike onima koji su se pokajali. U njega su se vraćali čak i oni koji su se zaklinjali da tu nikad opet kročiti neće jer za njega nema nepoželjih gostiju. Beograd je jedini grad u kom se pričaju svi južnosloveski jezici, sva narečja, svi dijalekti, svi akceniti jer je jedino tamo, na tom pupku Balkana, bitnije šta govoriš nego kako.

U svoj svojoj malenkosti, toliko je veliki da te odškoluje za svet. Nauči te da se ne bojiš daljina, prostanstava, beskraja i širokih bulevara. U svoj toj svojoj bedi, toliko je ponosan da te nauči da hodaš uzdignute glave čak i kad nemaš ničeg osim svog ja. Nauči te odmerenosti, bontonu i da ustaneš dok se rukuješ sa ljudima. I na kraju, potpuno paradoksalno, u svoj svojoj provincijalnosti u odnosu na svetske metropole oduči te od malograđanštine.

On i kad ga nedostaješ, ne zove te nazad. Samo vrišti u tebi, terajući te još dalje, ne dopuštajući ti da zaboraviš sve ono čemu te je učio. On kuraži, začikava i naposletku tapše po ramenu. Zna da možeš još, da možeš dalje, da ćeš da ustaneš, da ćeš da opstaneš. I da ćeš s godinama biti samo bolji. Baš kao i on.

Postoji još jedno prokletstvo koje kaže da svi oni koji su ikad živeli makar i na kratko u Beogradu, iako se u njemu nisu rodili, nastavljaju da žive sa Beogradom. Čak i onda kad se vrate odakle su došli ili odu nekud drugo. Jer on nije grad, on je način života. Pitajte ih, reći će vam i sami.

I da… Ima jedna srećna okolnost koja kaže da ne postoji nijedna osoba na planeti koja u svom životu nema nekog ko je iz Beograda. Baš zato ne postoji nijedan stanovnik Beograda koji nema svet u sebi.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

7 Comments

  • Reply
    Profesorica Marina
    05/05/2016 at 15:03

    Skoro da sam se rasplakala. Rođena sam i živim u Crnoj Gori, ali mi je majka rođena Beograđanka i tačno znam šta pričate…

  • Reply
    Obrad Vukojevic (@TataBradO)
    07/05/2016 at 14:35

    Ja <3 Beograd, jer on me je zaista naučio, pripremio i pogurao da budem građananin sveta :)!

  • Reply
    Ljilja Vukovic
    21/05/2016 at 07:28

    Radujem se svakom novom članku!Pozdrav! 18.04.2016. 18.35, „WordPress.com“ је написао/ла:

    > Blogdan posted: „Postoji prokletsvo koje kaže da svi on koji su rođeni u > Beogradu nastavljaju da žive zauvek sa Beogradom u sebi. Čak i onda kad > možda više ne žive u Beogradu. On nastavlja da opstaje i raste u njima. Kad > nema ničim drugiim, on se hrani njihovim sećanjima.“ >

  • Reply
    Djana
    22/05/2016 at 09:35

    100% istinito. Rodjena i prvih 12,5g tu provela, zivot nastavila u 2 druge zemlje i bas bas ali BAS je istina sto je napisano. Beograd si ti, ti si on i to tako ostaje.

  • Reply
    Ivana
    06/10/2016 at 15:54

    Mislila sam da je tako sve dok me Rim nije prgrlio kao svoju , dao mi sve ono sto mi Beograd nije mogao dati , ili meni nije bilo dovoljno . Volim Beograd jer u njemu sam rodjena , u njemu sam odrasla , ali sam oduvek osecala da tamo ne pripadam .Nekada je to bio grad boema , kulture , inspiracije . Sada je nazalost sve drugo samo to nije !

  • Reply
    Kapetan Ferdinand
    07/10/2016 at 18:36

    Treci dan za redom citam ovaj tekst. Mnogo istine izlazi iz ovih redova svakim novim citanjem. Nisam rodjeni beogradjanin. Dosao sam iz Crne Gore sa 11 godina, mizeo sam ga iz dubine duse privih nekoliko godine i uvjek sam kinjio roditelje sto su me tu doveli. Citao sam ove redove i prisejcao se kako je Beograd mene „brusio“ tokom narednih 18 godina koje sam proveu u njemu. Prisjetio sam se drugara iz kljupe, profesorke srpskokgjeizka koja me je „maltertirala“ zbog pravopisa, bombardovanja i kako sam prvo vece Milosrdnog Andjela proveo sa vremesnim komsijom iz zgrade koji je vec drugi put prozivljavao rusenje grada (prvi put je bilo 1941). Sjetio sam se dejtaova na kalisu, nocnih buseva, famoznih 100 dinara za uzinu, sutki u KSTu, pozeraja na Monzi…..i ko zna cega jos. Na kraju sjetio sam se kako me je taj grad progutao i kako je postao moj, a ja samo njegov. Zivim u jednoj evropskoj metropoli i bas sam skoro dolazio, Vozio sam se preko novog mosta na Adi prema klubu Aleksandar, pogledao u taj divni grad i tiho prosaptao: „Boze u kakvom selu ja zivim i odakle sam otisao“. Izgleda da sam definitvno posto i ostao „Terazijski Crnogorac“. Autoru hvala na ovakvom tekstu, mnogo mi je srece pruzio i lijepih emocija probudio. A mi ljudi izgleda ipak umijemo da cijenimo samo ono sto izgubimo. Dace Bog da se vratim.

  • Reply
    Sonja
    06/02/2017 at 20:18

    Da. Istina je, tek kada odes-onda ga volis.

  • Leave a Reply