Ljudi Um

NEIZVESNOSTI, MOJA HRONIČNA BOLESTI…

Hoću li ovog puta uspeti? Do kad život planira da me vozi ovako na ler? Kuda idem i za koliko vremena tamo stižem? Ako siđem na sledećoj stanici da li sam predaleko od kuće da bih se vratio? Šta ako sam preblizu cilja pa ne bi trebalo da silazim uopšte?

Ovaj zglobni autobus pun strepnji i nadanja ide na strah. Izgleda da život gurne papučicu gasa do poda baš kad vidi da sumnje nadjačaju samouverenost. Na ovoj stranputici od Malog Beznađa do Obećane Sigurnosti kuda ova linija saobraća nema stanica. Iz njega se iskače. Tamo kuda sam ja pošao ništa nije obećano, još manje sigurno i izgleda da se tamo stiže samo peške. Do tamo nema prečice, direktne linije niti bržeg načina. Pravi putevi se tabanaju bosim nogama. Nema odmah, nema lako, nema sada.

Fotografija: Achraf Baznani

Fotografija: Achraf Baznani

Izgleda da ništa do čega nam je mnogo stalo u životu ne dolazi olako ni džabe. Razlika je jedino u tome što neko stvari koje voli uspeva da plati novčanicama a neko ih plaća žuljevima, nesanicom, krastama i neizvesnošću. Nekako sam, ni sam ne znam kako, unapred znao da ovo do čega je meni stalo košta mnogo. Da se ne kupuje ni u piljarnicama, ni u bakalnicama, ni od švercera, ni od dilera, ni od popova. To se čeka, to se gradi, to se zaliva ludim verovanjem, sebičnim zajedništvom i ljubavlju. To se ne kupuje. To raste, pelcuje se, i kalemi. I sve to uz pomoć, štapa, kanapa i deset prstiju. Po mogućstvu ispreplitanih.

Nikad nisam učio da bi mi znanje sutra donelo pare, nego da bih ja postao vredniji. Nikad nisam radio ono što donosi korist meni, već ono što sam smatrao da će biti korisno drugima. Nikad nisam birao ljude da bih uz njih bio bitan, već sam birao sebi bitne da bih uz njih lakše bio ja. Vođen svim ovim, sad kad malo bolje razmislim, meni je neizvesnost prirodno stanje.

Navikao sam da ne znam šta će biti sutra, ali sam naučio da verujem da će biti dobro. Navikao sam da se svet oko mene izokrene za dan, ali sam naučio da ovaj u meni drži ravnotežu. Navikao sam da ne može lako, ali sam naučio da mora da može. Navikao sam se na neizvesnost, ali sam naučio da u njoj nalazim motivaciju. Jer kad bih znao šta će biti, možda bih i odustao. Ovako – Nikada!

Zato – Neizvesnosti, moja večna prednosti!

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

13 Comments

  • Reply
    Verica
    17/03/2016 at 21:36

    Nista pametnije ne procitam do ovog tvog bloga.Ne znam kojim recima bih opisala koliko je dobro sto ovo pises.Svaka ti cast na ovim svim tekstovima koje citam svaki dan po vise puta.

  • Reply
    Vedran
    18/03/2016 at 14:29

    Bravo! Jako lepo napisano.

  • Reply
    Aleksandra
    18/03/2016 at 17:26

    Sjajno… Uvek odličan tekst…iskreno… srcem i iskustvom…

  • Reply
    nena3110
    18/03/2016 at 22:15

    Pravo u metu.
    U mnogo čemu sam se prepoznala.
    Nije do nas, život nam nameće stalnu neizvesnost, od danas do sutra. No, nema predaje, život je dragocen i svaki dan jedinstven.
    Hvala!

  • Reply
    Sonja
    21/03/2016 at 12:58

    Toliko istinito… samo sto je ovo nase stanje tragicno i isuvise dugo traje… vec je jasno, da necemo ni doziveti da prodje…

  • Reply
    Bebolino
    16/04/2016 at 22:51

    Divan motivacioni tekst, prepun surove istine na žalost.

  • Reply
    Gordana
    04/05/2016 at 21:36

    Divno!

  • Reply
    Profesorica Marina
    05/05/2016 at 16:43

    Nađoh se u ovom članku, ali moram da razmislim da li sam srećna zbog toga…

  • Reply
    Kristen
    01/06/2016 at 05:34

    TҺese are really fantastic ideas in regarding blogging.

    You havе touched some nice points here. Any way keep up wrinting.

  • Reply
    Holden Kolfild
    17/10/2016 at 20:42

    Bravo!

  • Reply
    Dubravka
    17/10/2016 at 23:03

    Bravo Bogdane. Od tebe se može mnogo toga naučiti 🙂

  • Reply
    Mya
    17/10/2016 at 23:25

    Bas prolazim kroz nesto… Nema odustajanja.Hvala ti?

  • Leave a Reply