Hoću li ovog puta uspeti? Do kad život planira da me vozi ovako na ler? Kuda idem i za koliko vremena tamo stižem? Ako siđem na sledećoj stanici da li sam predaleko od kuće da bih se vratio? Šta ako sam preblizu cilja pa ne bi trebalo da silazim uopšte?

Ovaj zglobni autobus pun strepnji i nadanja ide na strah. Izgleda da život gurne papučicu gasa do poda baš kad vidi da sumnje nadjačaju samouverenost. Na ovoj stranputici od Malog Beznađa do Obećane Sigurnosti kuda ova linija saobraća nema stanica. Iz njega se iskače. Tamo kuda sam ja pošao ništa nije obećano, još manje sigurno i izgleda da se tamo stiže samo peške. Do tamo nema prečice, direktne linije niti bržeg načina. Pravi putevi se tabanaju bosim nogama. Nema odmah, nema lako, nema sada.

Fotografija: Achraf Baznani

Fotografija: Achraf Baznani

Izgleda da ništa do čega nam je mnogo stalo u životu ne dolazi olako ni džabe. Razlika je jedino u tome što neko stvari koje voli uspeva da plati novčanicama a neko ih plaća žuljevima, nesanicom, krastama i neizvesnošću. Nekako sam, ni sam ne znam kako, unapred znao da ovo do čega je meni stalo košta mnogo. Da se ne kupuje ni u piljarnicama, ni u bakalnicama, ni od švercera, ni od dilera, ni od popova. To se čeka, to se gradi, to se zaliva ludim verovanjem, sebičnim zajedništvom i ljubavlju. To se ne kupuje. To raste, pelcuje se, i kalemi. I sve to uz pomoć, štapa, kanapa i deset prstiju. Po mogućstvu ispreplitanih.

Nikad nisam učio da bi mi znanje sutra donelo pare, nego da bih ja postao vredniji. Nikad nisam radio ono što donosi korist meni, već ono što sam smatrao da će biti korisno drugima. Nikad nisam birao ljude da bih uz njih bio bitan, već sam birao sebi bitne da bih uz njih lakše bio ja. Vođen svim ovim, sad kad malo bolje razmislim, meni je neizvesnost prirodno stanje.

Navikao sam da ne znam šta će biti sutra, ali sam naučio da verujem da će biti dobro. Navikao sam da se svet oko mene izokrene za dan, ali sam naučio da ovaj u meni drži ravnotežu. Navikao sam da ne može lako, ali sam naučio da mora da može. Navikao sam se na neizvesnost, ali sam naučio da u njoj nalazim motivaciju. Jer kad bih znao šta će biti, možda bih i odustao. Ovako – Nikada!

Zato – Neizvesnosti, moja večna prednosti!

Ovaj post je dostupan i na: енглески

Napisao: Blogdan