Klinci pišu Proza

ČUVAR

„Budan si?“

Prepoznao sam taj glas. Jedini glas koji želim da slušam od kako su me premestili na intezivnu negu. Ninin glas.

„Ja… Ne znam, nadam se…“

„Samo si se malo ranije probudio, ne brini se lafčino… Pa je l’ si pogledao kalendar?!“

„Kkalendar?“

Odgovorio sam tiho i zbunjeno, poluotvorenih očiju, nisam se razbudio.

„Šališ se, jel da? Lave danas je dvogodišnjica!“

Dvogodišnjica moje smrti i našeg prijateljstva.
Nina se tog dana selila u Beograd… Bez prebijene pare, ostavljena od verenika, proterana iz kuće tražila je bilo kakav posao. Zauvek je napustila Čačak. Bilo joj je dvadeset.
Ja sam se svojom žutom ’bubom’ vukao na posao. Svakodnevnica, rutina se olako pretvorila u pakao. Par pića više, kuckanje na mobilnom ili najobičnija odsutnost prouzrokovana problemima modernog čoveka… Verovatno je kombinacija svih faktora presudila da ne pogledam semafor i naletim na železničku rampu, a potom i na brzi voz iz Čačka…
Mašinovođa je pokušao da ukoči, zakasnio je. Prednja strana automobila se savila kao limenka pred reciklažu. Šasija je pucala dok su mi komadići prozora leteli ka licu. Refleksno sam prekrio glavu levom rukom i sačuvao oči. Nisam osećao noge. Inercija udara mi je istegla vrat do faze pucanja. Izgubio sam svest.
Probudio sam se na Kliničkom centru. Četrdeset i tri kopče, fraktura lobanje, amputacija obe noge, prelom ruku. Na niskoj stolici naslonjena uz krevet sedela je Nina.
U voz sam udario ispod njenog kupea, ona se bez razmišljanja provukla kroz otvoren prozor lokomotive i nekako me izvukla iz auta. Tog jutra, na klinici, smo se i upoznali. Spasila mi je život.

„Ah, da. Dvogodišnjica… Želim da znaš da sam ti zahvalan na svemu što si učinila za mene, ali već duže razmišljam o nečemu… “

„Al’ si mi se raznežio, ajde pričaj. Znaš da postojim kako bih ispunila sve tvoje prohteve haha!“

Ne znam kako, ali uvek je puna energije.
Redovno me je posećivala u bolnici, pričali smo satima. Upoznala me je bolje nego iko do tada, ja sam znao sve o njoj. Znao sam njenu tešku prošlost, morao sam nekako da joj pomognem, da joj se barem delimično odužim. Posle kraćeg ubeđivanja doktori su me prebacili na kućno lečenje uz uslov da neko svakodnevno bude u mojoj blizini. Živeo sam sam, a Nina je rado pristala da mi bude cimerka. Delili smo stan do prošle godine…

„Mesecima razmišljam o eutanaziji, više ne želim da živim samo da bih preživeo. Osećam se slabo. Ti bi barem trebala da me razumeš…“

„Šta?? Pričaš o smrti? Milosrdnom ubistvu? Sigurno nisi ozbiljan. Ne, poludeo si, to je, odmah ću pozvati doktore!!“

Glasan, nepodnošljiv zvuk ju je prekinuo. Nakon toga je usledio još neprijatniji glas doktora na razglasu, naredili su joj da napusti sobu.

„Već je isteklo vreme? Ne… Opet će ona čudovišta da te muče? Molim te prestani da negativno razmišljaš, vratiću se ujutru, pričaćemo o svemu. Bićeš srećan, obećavam ti!“

„Da, prva tura dolazi za pet minuta. Hvala ti za sve i izvini što te mučim, čekam te…“

Pre godinu dana mi je ustanovljen poremećaj. Poremećaj je samo zato što sam jedini. Delovi korteksa zaduženi za pamćenje su kod mene aktivni punim kapacitetom u toku sna, više nego na javi. Zbog toga često ne razlikujem realnost od sna. Od tada sam na intezivnoj, poslednja stanica pre velikog ništavila.
Pacijente mogu da posećuju samo najbliži i to svega nekoliko minuta dnevno. Sobe bez prozora, bez televizora, bez ikakvog zvuka osim onog koji prave aparati što održavaju najteže bolesnike u životu. Pacijent nije osoba, već samo pokvarena mašina. Bez odeće, bez bolničkih pidžama, jer u hitnim slučajevima mogu da smetaju ili da uspore intervenciju. Krevet automatski vibrira, svakih nekoliko minuta, kako bi se izbegao dekubitus. Oštećenje tkiva koje nastaje u slučajevima kada pacijent predugo leži nepokretan.
Psiholog i bolničar sve vreme sede na tri metra od kreveta, smenjuju se sa drugom grupom na dva sata. Posmatraju te. Čak te i ne gledaju u lice, proveravaju tvoje vitalne funkcije na monitoru ili pažljivo zapisuju svaki pokret. Niko te ne sluša, brojevi govore više o tebi ako si uopšte u stanju da govoriš.

Zvuk interfona mi rastura misli. Vrata se otvaraju. Koraci. Oni ulaze.
Niski, debeljuškasti, mladi Američki psiholog u pratnji svoje starije koleginice, doktorke Ljubice. Zauzimaju svoja uobičajna mesta, razmenjuju par flertova, ne obraćaju mi se, vade svoje sveščice i zapisuju svaki pokret svoga zamorčića.
Da li ja uopšte postojim? Ne, za njih ne. Ja sam mašina, pokvarena mašina, koja im stvara doktorate, nagrade i priznanja. Oni napreduju, ja trpim, ja priželjkujem kraj, ja osećam. Bol. Psihičkil, ne fizički. Fizički bol je precenjen, odavno se spojio sa mojim telom i ostavio prostor psihičkom da me održava u životu.
Ljubica istrčava iz sobe, Amerikanac mi prilazi noseći nešto nalik makazama.

„Kako si danas Lave?“

Opa, pa on zna moje ime? Zašto mi se obraća?
Svakim danom sve gore, hvala na pitanjju. Glas ? Usne se pomeraju ali glasa nema. Šta se to kog đavola dešava?? Zašto ne mogu da pričam!?

„Pomeraš usne ali ništa ne izlazi? Da, to je prva od mnogih nus pojava. Znaš li zašto si na intezivnoj Lave? Da li veruješ svemu što ti doktori govore? Sve je laž. Iskoristili smo te, nemoj nam zameriti… “

Hladan znoj pomešan sa bezbroj misli, razgoračene oči koje traže objašnjenje.

„..Pre godinu dana si popio jedan serum, a posle njega si počeo da osećaš simptome zbog kojih si na intezivnoj? Mogao je biti bilo ko, igrom slučaja si to ti. Kao samac bez porodice i sa malo poznanika si bio savršena meta. Ponavljam, nemoj se ljutiti. Sve je to za opšte dobro, morao je neko da ga testira. Serum je trebalo da podstakne masovnu regeneraciju ćelija, u prevodu trebalo je da ti ’izrastu’ noge. Na pacovima i majmunima je uspevalo, sledeća stanica je bio čovek…“

Bes. Želja da ga zadavim , da mu se osvetim za pakao koji mi je priredio.
Poslednji atom snage preusmeravam u ruke. Adrenalin. Pokušavam da skinem kaiševe.
Džabe. Prejako su stegnuti, bio je spreman.

„…I sada ćeš umreti, žao mi je Lave. Ta greška preti da uništi moju karijeru, moj život. Kažu da čovek mora da se bori da bi preživeo, posledica ove borbe si ti…“

Kakva ironija, jel da? Pre pola sata sam Nini saopštio svoju odluku o eutanaziji. Želeo sam kraj. Sada mi ovo čudovište nudi baš to. Da li da se prepustim? Možda je ovo jedina prilika? NE. Ne smem da se predam, ne ovako. Moram barem još jendom da vidim Ninu. Ona je taj razlog. Ona je razlog zbog kojeg moram da se borim.

„…Vidiš ove makaze Lave? Sa njima ću preseći kablove koji te održavaju u životu. Posle ću ih ostaviti kraj tvoje ruke i odvezati kaiš. Policija će lako pomisliti da je samoubistvo.“

Ko si ti da odlucujes o tuđem životu? Da li iko ima to pravo? Ne, ne dam!

„Zbogom.“

Prokletnika prekida zvuk interfona. Vraća makaze u džep.
O kako je sada prijatan taj zvuk…
Dva ogromna policajca ga izvode, ne opire se. Na vratima nazirem siluetu žene. Pa to je Nina! Prilazi mi…

„Taj Amerikanac mi je od početka bio sumnjiv, ukrala sam mu papire pre nego što je ušao. Sve sam shvatila! Došla sam čim sam uspela da ubedim policiju šta zaista jadnik namerava. Drago mi je da nisam zakasnila…“

Sve se odigralo kroz nekoliko trenutaka. Šok. Spasen sam? Da, moj Anđeo čuvar je opet učinio čudo…

„Sigurno imaš bezbroj pitanja? Volela bih da mogu sve da ti objasnim, ali verujem da ono što znam nije ni delić prave istine. Ne, ne! Ne napreži se, znam da mi ne možeš odgovoriti…“

Bip bip bip bip bip…
Tišina, ne čuje se ništa osim života.
…bip bip bip bip…

„Bolnica se ograđuje, tvrde da je Amer sve sam organizovao. Stručnjaci će ti pomoći u izbacivanju ’leka’ iz organizma, nadaju se da će te tako ’kupiti’ i zataškati slučaj. Uspećeš, jel si me čuo?? Nisi ti džabe Lav! Vratiću te na kućno i živećemo srećno kao nekada!

Zaglila me je, osetio sam njene suze na mom ramenu, ona je videla moje uplakane oči.

„Neću ti dozvoliti da se predaš.“

Ja…mislim da te volim… neću ti dozvoliti da me napustiš…

Bip bip bip bip bip…

Filip Samardžić, 18 godina, Beograd

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply