Klinci pišu Proza

IZ DNEVNIKA GNEVNOG GIMNAZIJALCA

Konačno sam dobro uradio matematiku, mislim da ću imati maksimalan broj bodova, a to je – 2 poena. Bio sam pod ozbiljnim stresom, pošto su ocene u rubrici: 2, 1, 1. Nije kao što izgleda, nisam duduk za matu i slično, naprotiv, usudiću se da kažem da znam ovo gradivo. Reč je o tome da me profesorka psihički maltretira. Nije ovo jedna od onih „kliše“ priča, kako me mrze profesori itd. Zaista je tako, psihički me ubija na svakom času, a ja sam željan da naučim. Svaki kontrolni, pismeni ja presedim u prvoj klupi, dok me ona nadzire kao Kerber ulaz u pakao. S tim što su sve tri njene glave i 6 očiju, uprte ka meni, govoreći mi da ne pokušavam ništa, uz blaženi osmeh ruganja, koji nedvosmisleno govori:„Nadam se da ćeš pokucati na vrata mog pakla.“

Juče je htela da me pokrade, evo kako. Mi radimo vežbice, i iz svake pređene oblasti, kada se sračuna više vežbica, iz više oblasti, ukupan zbir je 10 poena. Četiri je za pozitivnu ocenu, to je jedino što znam i što me interesuje. Kao i uvek, radio sam prvu vežbicu u prvoj klupi. Ne zato što želim, već zato što me uvek tamo premesti, pa sam se odmah premestio sam. Bio sam spreman, ali pod stresom, naravno. Kerber i ja smo se gledali oči u oči, njene čeljusti su balavile za mojim neuspehom, nadajući se da će se istim i nahraniti. Nisam se izvukao, njenih 6 očiju su u meni izazvale toliko straha, da sam od željenih 4 imao celih 1,1! Drugu vežbicu sam radio potpuno nespreman. Kerber je tada bio dovoljno pothranjen, pa je i sam uvideo da sam višak na Flegijinom dugačkom čamcu, koji plovi preko Stiksa. Bačen sam u pomenutu reku, a na papiru, kao Zevsovom munjom, sevnulo je 0,75/2 poena. Imajući ukupno 1,85 poena od mogućih 6, falilo mi je 2,15, kako bih dobio pozitivnu ocenu i ruku spasa, kako me mrtve duše Stiksa ne bi progutale.

Rešio sam da nadmudrim Kerbera kada se nasučem na kopno. Pravio sam se mrtav, dušu sam sakrio, kako ne bi mogao njome da se nahrani. Bio sam spreman da uzvratim udarac, Ares mi je lično dao sečivo od čistoga srebra, koje je onomad naoštrio Hefest, čekao sam pravi trenutak… Onda sam čuo kako dugujem jednu vežbicu i to od 2 poena! Shvatio sam da nemam šansi za pozitivnu ocenu. U tom trenutku, u paralelnom univerzumu, Kerber mi je oteo sečivo, našavši se sa mnom oči u oči. Strah je mogao da se oseti u vazduhu, udisao ju je svojim velikim nozdrvama, tako srećno i ispunjeno, poput čoveka koji pred posao pije kafu, mirišući je. Shvatio sam da sam pokraden. Vežbica ima ukupno 4, a ja sam radio 2. Imam 2 keca, ali znam da su 4 manje 2 – 2. Toliko sam naučio! Ne mogu dugovati jednu vežbicu, sigurno! Pitao sam je učtivo, sa dozom sigurnosti i pogledom hladnim poput njenog srca, da se nije potkrala, „slučajno“, neka greška u njenoj računici, jer sam uradio samo dve vežbice. Ona, nimalo začuđena, odgovara: „Možda sam tebi upisala nečiju vežbicu.“

Shvatio sam o čemu je reč. Opsednut sam intonacijom, melodijom rečenice prilikom razgovora, kako bih protumačio donekle šta ljudi zaista misle dok govore. Svako kome bi se u poslu potkrala greška, iznenadio bi se, nimalo zadovoljan. Kod nje, ni 1% iznenađenja nisam uočio. Pogledao sam krajičkom oka šta mi je upisala za tu vežbicu koju nisam radio, i video da piše 0,5 poena. Pitao sam se: „Kako je moguće da, od svih mogućih brojeva, upiše baš 0,5? Zašto nije, na primer, upisala 1, 1,5 ili pak 2 poena? Slučajnost? Ne verujem baš u to.“

Sa druge strane uma, pogodio sam Kerbera kamenom u jednu od 3 glave, i dok su dve saosećale sa trećom, ja sam uzeo svoje sečivo. Preokret! Otišao sam kući, osećao sam se kao pobednik, mada bitka tek počinje. Vežbao sam i vežbao, došao i odradio što sam sebi zacrtao. Zario sam svoje sečivo u grkljan jedne od Kerberovih glava, krv je bila posvuda, a izvukavši sečivo zastao sam, da vidim šta sam počinio. Kerber je pobegao glavom bez obzira, ali znam da će me čekati kod vrata, željan osvete. Tako je. To znači, pošto tada imam čas matematike, u petak. Tada ću znati šta sam počinio, da li sam otkinuo jednu glavu i dobio 2 poena, ili sam ga ranio i dobio nešto manje. Bilo kako bilo, dve glave će biti sigurno spremne za napad, a dve glave su jače i pametnije od jedne. Da, baš tako, čeka me poslednja vežbica i pismeni zadatak. Pukovnik ili pokojnik, znaće se u petak.

Znam da vam je čudno što plovim rekom Stiks i idem do pakla, ali smatram da ću, kada prođem sve krugove pakla, doći do rajskih vrata. Biće mnogo borbi i u samome paklu, nije profesorka matematike jedino čudovište, ali je svakako najgore. Od palih boraca do iskušenja sa zrnima nara, sve će me čekati. Srećom sam se mimoišao sa Hadom. Jeste, tu su i ostali predmeti, biće oštro. Dobro je da sam svoje sečivo dobro naoštrio.

Sa druge strane, u školi je ovih dana toliko dosadno, svi pitaju, a 90% učenika igra slagalicu. Pošto sam kratak sa vremenom, snom, vreme u školi koristim da pročitam roman „Majstor i Margarita“. Lektiru moram pročitati do ponedeljka, ostalo mi je još 138 stranica. Prekjuče sam u školi pročitao 40 strana, juče 70, a danas 52. Planiram da pročitam sutra i prekosutra po 50, a za vikend da mi ostane 38. Sutra će pitati filozofiju, ustav i biologiju. Nadam se da ću se odupreti iskušenju, kao i da će se iskušenje odupreti od mene, i da neću uzeti ta tri zrna nara… Danas sam imao pameti, nadam se da ću sutra imati sreće.

Predrag Marković, Beograd

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply