Klinci pišu Proza

TEŠKO JE PRONAĆI MESTO POD SUNCEM JER I ONO BIRA ZA KOGA ĆE SIJATI

Shvatila sam da više nisam dete onog trenutka kada se tama iz neprijatelja pretvorila u saučesnika. Kada je flaster prestao da bude rešenje za sve rane. Kada je osmeh prečesto počeo da biva samo odbrana od pitanja na koja ne želim da dam odgovor. Istovremeno, znala sam i da je ona samosvesna, stabilna, odrasla Ja meni još potpuni stranac, kilometrima daleko. I od tada se tražim. Lutam hodnicima svog uma u potrazi za odgovorima, za hrabrošću, za identitetom. Glumim Don Kihota, dok mi se vetrenjače smeju u lice, lice od koga bežim kada ga sretnem u ogledalu. Paranoična? Ne, samo prestrašena; strah da mi se neće dopasti ono što predstavlja moj odraz ušao mi je u kosti. Parališe me pomisao da ću u očima dame iz ogledala jednog dana videti neuspeh, neispunjenost i bes. Da ću u njenim borama prepoznati propuštene prilike, u osmehu laž, u srcu bol. Ne bih li se oslobodila tog mučnog osećaja, tražim krivca za isti. Ne bežim, ne zato što sam neustrašiva, već jer me je iskustvo naučilo da je bežanje od straha nalik pokušaju bekstva od vira- što se jače opireš, to će te brže progutati u zarobiti u vecnu tamu svoje utrobe.

Znate, recept za sreću zvuči vrlo jednostavno: nađi ono što te ispunjava i posveti mu se. Onog momenta kada rešite da ga primenite, shvatićete da ili nemate sve sastojke ili su oni naprosto nespojivi. Što se tiče one krivice, eto, dođoh do njene suštine. Teško je pronaći svoje mesto pod suncem kada se čini da čak i ono bira za koga će sijati. Kako da budeš svoj kada ti roditelji, profesori, država ne dozvoljavaju ni da barem istražiš šta taj pojam predstavlja, već te teraju da budeš njihov. Pri rođenju, pre nego što ti preseku pupčanu vrpcu, stavljaju ti amove i eliminišu pojam levog i desnog. Misliš, izašao si napolje? Ne, zapravo, činom rođenja tek ulaziš.

Fotografija: Igor Morski

Fotografija: Igor Morski

Dobrodošao u sistem! Tretiraćemo te kao samo još jednu brojku, kopiju kopije, nametnućemo ti svoja pravila, a ti, u svom malom, ušuškanom svetu, nećeš se ni obazirati na to. Živećeš prosečnim životom, igrajući na sigurno. Budi učtiv, pazi kome se kako obraćaš. Školuj se, odličan uspeh je imperativ. Izaberi isplativo zanimanje, jer posao ne moraš da voliš. Radi. Udaj se, osnuj porodicu. Radi napornije. Poduči svoju decu istim vrednostima. Utopi se u masu. Ćuti. Nestani. Odvijanjem čitavog ovog procesa, ne prolazi ti život, prolazi ti vreme. Život će ostati negde u tebi, čekajući da zgrabiš priliku koju si oduvek želeo i da ga proživiš. Nažalost, njegovo čekanje se često ne isplati. A dok ti pokušavaš da rešiš problem deficita hrabrosti i ispraćaš dragocene godine, sve manje ličiš na sebe. Naučiš da glumiš sreću i napraviš veštački spokoj. Da sakriješ očaj u „Evo, nije loše“ i preguraš dan smeškajući se šefu kojeg mrziš. Navikneš da sačekaš tišinu da bi oslobodio vrisak koji te guši. Sve ove sitnice sačinjavaju tvoju lepu, malu masku koju skidaš samo kada se osetiš dovoljno bezbednim da tvoja skrivena, umorna malenkost izađe napolje. A kako vreme prolazi, takve situacije su sve ređe, pa maska sraste. Gde si nestao?

Ledi mi krv u žilama to što ovo preti da postane i moja stvarnost, a ova zemlja, ovi ljudi, zaista su vrlo vešti u tome da mi oduzmu i poslednju mrvicu volje da to promenim. Međutim, između mene i budućnosti i dalje stoje važne odluke, one koje bi trebalo da donesem sama, slobodnog uma i otvorenog srca. Kažem „trebalo bi“ jer sam bolno svesna toga da se sloboda i drugačije razmišljanje poistovećuje sa bezrazložnim buntom, koji je socijalno neprihvatljiv.

Ali, znam da mi još nisu sve oduzeli. Moj inat je i dalje netaknut. Oštar kao njihove predrasude i postojan kao njihove granice, on mi je najjače oružje u bici protiv druge mene, one kakvom žele da me naprave. Iskreno, nemam ideju šta bih poručila mlađoj sebi, ali savršeno dobro znam šta bi ta prgava devojčica rekla meni: „Bori se!“.

Jovanović Suzana, 17 godina, Beograd

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply